KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina osma
Interview arhiv
6.4.2012
Srpsko društvo je unplugged













U izdanju beogradske izdavačke kuće Dosije upravo se na tržištu pojavila knjiga eseja Kroz glavu poznatog srpskog pisca Igora Marojevića. U pitanju je “pročišćen” zbir eseja koje je krajem prošlog i tokom ovog veka autor objavljivao u nezavisnoj štampi i časopisima, pisanim i elektronskim, duž bivše Jugoslavije, te u Danskoj, Engleskoj, Bugarskoj, Španiji i Nemačkoj. Takođe, još uvek traju odjeci njegovog prošlogodišnjeg romana Majčina ruka, posvećenog multietničkoj ljubavi Srbina i Nemice i stradanju vojvođanskih Švaba od komunista od 1944. do 1948. godine, romana “zbog kojega je na palanačkoj strani beogradske književne čaršije etiketiran kaoz ‘veleizdajnik’, dok na ‘sunčanoj strani’ kažu da je napravio odličan izbor teme, da piše pitko, žestoko i sa puno strasti, da je to njegov za sada najbolji roman” (Vlatko Simunović, Pobjeda). Inače ih je do sada objavio još pet – Dvadeset i četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), Šnit (2007, 2008) i Parter (2009, 2010), kao i knjige priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008).

Razgovarao Aleksandar Saša Ilić



Po tome što u knjizi kritikujete progon raznih manjina (Roma, seksualnih, verskih manjina, HIV-pozitivnih…) reklo bi se da nastupate iz angažovane pozicije?

Da, ako je angažman napisati nekoliko tekstova o tome. Ali, ponešto je tu zanimljivo i izvan rečenog. Na primer, polazna činjenica da po količini reakcija ispada da našem narodu više smeta dvočasovni defile šačice gejeva i ljudi koji neposredno podržavaju njihova ugrožena prava nego višegodišnja krađa narodnog novca od strane političara.

Kao da su Vas više od političara, u knjizi zanimali njihovi ideološki mentori (Ćosić, Bećković, Nogo…)?

Zanimljivo je da je u Srbiji, iako zemlji poraženoj devedesetih, u dvadesetprvom veku kultura ostala kao vid utehe desničarima, da makar tu isfuraju svoju plačno-pobedničku retoriku. Nešto mi se čini da će im i taj kontekst uskoro biti prilično uskraćen, bar što se tiče zvaničnih institucija.

U knjizi se bavite i drugim temama koje su opipljive za društvo: hapšenje Mladića i Karadžića, turbofolk, “srpska književnost na prelazu iz XX u XIX vek”, razlika između haosa i javašluka itd. Čini se da to izvesni komunističko-nacionalistički krugovi ne podnose baš najbolje?

Pa, pominju me u nekim razumnim intervalima. Oni u poslednje vreme umeju da mi odrade deo medijske kampanje za knjigu. Malo ljudi shvata da je ono čaršijsko, polururalno, odavno prešlo u bežično, “vajerlesno”. Međutim, Srbija spada u društva koja su i dalje “unplugged”.

Da li je to deo folklora?

Više je deo javašluka, kao jedne od najistaknutijih crta nacionalnog sindroma. Ne dešava se promišljeno sve što je ovde naopako, jer nema ovde u opticaju baš toliko mozga. Nisam siguran da je u okolnim bivšim jugoslovenskim republikama nešto bolje, ali ja sam se iz razloga veće upućenosti i dodatne želje za samoupoznavanjem u ovoj knjizi bavio pretežno srpskim društvom.

Veoma zanimljiv je esej o najčešćoj srpskoj psovci - da citiramo grupu ”Familija” - “Boli me kita”?

Pisao sam o toj psovci jer joj se odavno čudim, pa i sebi što je koristim, bez, što veli Andrić, misaone podloge. Stvarno, zašto bi ud uopšte boleo? Onaj ko je izmislio tu sintagmu i ko je koristi za najširu upotrebu je jezički kreirao, odnosno masovno prihvatio, da se bavi jednom vrlo retkom situacijom. Kada ud uopšte boli? Kad, ako je u pitanju neobrezan muškarac, pukne kožica? Zašto bi nekom bilo svejedno ako bi mu se to desilo, tj. zašto čovek kad hoće da kaže da mu je svejedno, kaže da mu je povređen dragoceni telesni ponos? Ostaje da se pretpostavi da se onda, ako ne blaženstvo ili pomirljivost, sintagmom “Boli me kita” iskazuje spremnost na trpljenje. A ko je stvarno osetio podmukli bol čula sluha zna da onaj ko kaže “Boli me uvo” time bar podsvesno ukazuje na sopstveni mazohizam. Inače je i to bitna crta nacionalnog sindroma, počev od toga što ovaj narod rado slavi sopstvene poraze ili se rado priseća ratova.

Iako se njom u prvi plan stavlja muški polni organ, psovku “Boli me kita” koriste i žene?

Eto ekstremnog argumenta za to koliko srpski, pa i ostali derivati srpskohrvatskog jezika, reflektuje mačističku postavku društva. Ako je emancipacija žena minimum jednog zaostalog društva u ovom veku, nju ne ometaju samo razni muškarci, nego i pripadnice lepšeg pola koje sistemom vrednosti, odevanjem, manirima i, na kraju, jezikom, ugađaju mačističkoj predstavi o ženi.

Koliko je pak sloj ovdašnje mladeži u skladu sa predstavom koja bi se dala očekivati od nje?

Pa, ako sudeći po statistikama i krvavim skandalima brojni ovdašnji klinci vole nasilje i nacionalnu opciju do ksenofonobije, oni nisu baš nešto što bi se moglo povezati sa progresivnom, avangardnom ulogom koja se obično predviđa za taj sloj. Skoro sve je ovde naopako, i Kroz glavu pokušava da postavi poneko pitanje i da poneki odgovor u vezi sa tim.

Koliko se Vaš poslednji roman Majčina ruka može smatrati vrstom angažmana?

Kažem Vam, onoliko koliko predstavlja reakciju na ovdašnju stvarnost. A predstavlja neku, u smislu da i obaveza društva na ćutanje o raznim progonima, pa i progonima Nemaca 1944-1948, čini ovdašnju noviju stvarnost. E sad, angažman u smislu direktnog zalaganja za neku od pominjanih strana – toliko već sigurno ne.

Po Vašim utiscima, da li je više publike čitalo roman zbog istorijskog dela priče ili zbog tabuizovanog ljubavnog odnosa glavnog junaka i Nemica Sonje i Herte Šiler?

Sigurno je da nemam pouzdane podatke o tome, ali sa neprofesionalnim čitaocima sam vodio jedno sedamdeset i pet odsto usputnih i virtualnih razgovora o ljubavnom a resto o istorijskom delu priče. I, da dodam da su mi u nekih osamdeset odsto tih slučajeva svoje čitalačke utiske prepričavale žene a u dvadesetak procenata njih muškarci.

Pošto se “savremeni deo radnje” odvija krajem sedamdesetih, spojili ste jednu napetu i ozbiljnu priču sa neformalnom playlistom numera uglavnom manje poznatih bendova te epohe. Koliko muzika utiče na Vaše pisanje, s obzirom da u tom smislu imate prilično manjinski ukus?

Pa, bez obzira na pitak stil i medijsku podršku, Majčina ruka je manjinsko pismo. Trenutno, dok pišem odnosno redigujem priče za knjigu Mi Beograđanke slušam ličnu playlistu alternativne muzike iz 2011. i 2012. godine. Možda takvi detalji čine tek nekoliko procenata duha vremena, ali nije loše da se za vreme stvaranja dela o savremenosti iz drugog plana čuju sićušni znakovi te savremenosti.

Reklo bi se da se ovom knjigom ispostavljate kao neobičan tip istovremeno popularnog i angažovanog pisca...

Ako Vi tako kažete.


Pročitano 306 puta.



NASLOVNA | INTERVIEW | IMPRESSUM |
KNJIGOMAT © 2004-2012 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com