KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Proza arhiv
11.1.2011
Lastiš je prespavao Novu Godinu.




Lastiš je prespavao Novu Godinu. I petarde i vatromet.
Ujutro “Željezničar” bio je pun smeća, po podu su ležali komadi stakla, razbijene čaše, plastični pribor za jelo, papiri, kutije cigareta, itd. Sretne Zlaju. (Bilo je još ostalo odojka od jučer.)
Pojedoše komad odojka. Zlaja nažica cigaretu i reče: Najgore mi je bilo u Njemačkoj. Jednog dana dođe stara po mene i kaže –Sad se zoveš tako i tako. Neko sasvim drugo, njemačko prezime, nisam mogao da ga zapamtim. Upiše me u školu. Prvi dan, prvi sat, na vjeronauku, učitelj me prozove, skine periku i vikne – Ja sam vrag! – Tog dana škola je bila gotova za mene. Tako sam se prepao i pobjegao.
Žalosna priča. Lastiš odluči da ode nekuda.
Sjede na brzi za Helsinki.
Ali, ispadne da je to zapravo vlak za Moskvu.
Prođe tako i Nova Godina.
U Moskvi, kupi Standard votku (tri litre) i iznajmi stan. Ispalo je jeftinije od hotela.
Bilo je hladno. Na ulici sloj leda debeo deset centimetara. Trolejbusi hladni.
U stanu sve počne da se kvari. Rikne struja. Pa voda, pa grijanje. Radio je samo telefon. Lastiš podigne slušalicu. Tu-tu. Nazove.
- Halo... ?
- Halo.
- Dajte mi hitne intervencije.
Za pola sata netko pokuca na vrata. Lastiš otvori.
Djevojka u plavoj uniformi, s kapom. Kratko podšišana. Na ramenu kožna torba, valjda puna alata.
- Natalia Malinova. Sročnye popravki, SRO-POP – salutira.
- Molim? – reče Lastiš. Ništa nije kužio. Bio je glup.
- Sročnyj Remont – ponovi devojka i uđe u stan.
Izvadi iz torbe francuski ključ i počne da kucka cevi i da preslišuje.

Hladnog zimskog dana
kad padne velik sneg
u stanu mu sve rikne
pa nazva “Intervencije”.

Poslaše mu Natašu
u uniformi plavoj s kapom
na leđima torba, alat
u dovratku stoji, pita:

U čemu je problem?
Sve je crklo – Lastiš reče
Baš ne radi niš’.

To je dobra majstorica -
Nataša je instalater
svaku spravu našteli.
+

Instalater je Nataša
svaku spravu popravi,
kontrolira pipe, cijevi
tuče ključem francuskim.

Mjeri, sluša, važe, ravna
kako stoje voda, plin?
“Čak i krevet malo škripi,
za čas ću da popravim.”

Otpusti, a negdje stegne,
ak’ je rupa premalena
ugura imbus - ključ.

“Sad sve stoji kako treba” –
kaže i obriše znoj.
Jer, instalater je Nataša...

Jedino je bio problem kod stavljanja prezervativa. Bili su neki čudni, a Lastiš je (možda s pravom) mislio da je to zbog veličine njegove sprave. Malinova izvadi socijalne naočale i odmota uputstvo za upotrebu. – Čekaj da pročitam – reče.
- Sprava je prevelika – reče Lastiš. – Zar ne vidiš...
- Sve mora biti po pravilima SRO-POP-a – reče Nataša dok je čitala uputstva (bila su napisana sitnim slovima.)
Sprava se, čekajući, smanji. – Održavaj – reče Nataša i primi je drugom rukom. (Dok je u prvoj ruci – mislim, kako da se drukčije izrazim – držala papirić.) Gore dolje, šeta.

I kad je spojila zadnji strujni krug, poštelila sve sprave, popravila čak i peglu, Natalia Malinova obriše znoj i stavi kapu. – Ovdje potpisati! – reče. – Račun će doći poštom. Zdravstvuj.
Ode.
Lastiš shvati da nema love i zbriše iz Moskve.
Vrati se kući. A tamo – pustoš.
Na kolodvoru samo Zlaja, čeka voz iz Ciriha.
Naiđu Sven, Serđo i Mirjana iz Laktaša. Vraćali su se sa sado mazo partija.
Mirjana je iza ponoći plesala s golim sisama, a u bradavicama ima teške metalne kolutove.
Eto, to je sve. Prođe i Nova.

P.S.
Lastiš i Sven bili su u dilemi dal da kupe crno il belo vino.


Rade Jarak
Pročitano 1000 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com