KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Esej arhiv
27.7.2010
Đes bolan Sale?




DANES SERE ČARLI, PA-PAAAAAA
Sto kila čvaraka, mečka s_juga, mesopromet, inače vlasnik bezličnog imena i prezimena Saša Stojanović, ali uzeo frajerski nadimak „Čarli“, e taj je pre izvesnog vremena dobio fras zbog jednog mog teksta. A taj debilni nadimak, koji priliči pudlici, ne mogu da ne povežem s prastarom reklamom.
http://www.mojvideo.com/video-carli/991f936d6a7aa7bca342



A sad idemo redom.

/****/ I. Kako je „Saša Stojanović Čarli“, u daljem tekstu 100 kila čvaraka /SKIČ/ zbog manjka smisla za humor i nadžak-bapskog karaktera uskratio nagradu najboljoj priči.

Ova priča je poslata na konkurs Ulaznice u 2 primerka. U koverti sa rešenjem šifre navedeno je ime Davida Albaharija.
Reč je o priči SISTEM, koja na konkurs poslata pod naslovom LOTO.
Pre svega, u propozicijama konkursa nije navedeno da tekstovi ne smeju da budu objavljeni na internetu. Dok se to ne navede, podrazumeva se da se objavljivanje na internetu ne računa. Ali, u ovom slučaju, kada se radi o priči LOTO, koju sam posle objavio u časopisu Zlatna Greda pod drugim naslovom – SITEM – a evo je sada i na slovenačkom sajtu LOCUTIO, ja uopšte ne moram da se pozivam na to.
Naime, jedan drugi član žirija te funkcionerka gradske biblioteke Žarko Zrenjanin mi rekoše: „Najbolja je bila tvoja priča, ali se predsednik žirija naljutio“. A zašto se naljutio? Jer je u rešenju šifre navedeno ime Davida Albaharija.
Da bi 100 kila čvaraka pojačao argumentaciju za svoje nadžak-bapsko neimanje smisla za humor, on je slagao da sam priču poslao iz Sarajeva (što nije tačno, a i nebitno je) i da je ta priča već objavljena. On misli na internetu, jer misli na priču Bingo koja je u međuvremenu bila selektirana za nagradu Večernjaka za kratku priču.

E tu sada dolazimo do onog što je zlo, tu se raskriva zločinački način razmišljanja 100 kila čvaraka. Prvo, ta je priča – Bingo – na hrvatskom jeziku. Dalje ona je na 4 strane, dok je poslata priča SISTEM (pod drugim naslovom LOTO) na više od 10 stranica. Tako da - zbog razlika u jeziku – uopšte i ne moram da se pozivam na ono pravničko tumalenje da ono što nije zabranjeno po definiciji jeste dozvoljeno. (Neki konkursi koji žele da preciziraju baš sve, lepo kažu da neće uzimati u obzir tekstove objavljene na internetu, ali Ulazničin konkurs to uporno ne čini...)
Dakle, prvo – 100 kila čvaraka nema smisla za humor pa umesto da se lepo javi na e-mail koji je poslat uz rešenje šifre, dobija prvi fras i uskraćuje najboljoj priči nagradu. Nije dobro, ali nije prvi put u istoriji žiriranja. A onda, da bi pojačao argumentaciju laže da je priča već objavljena.
Ako 100 kila čvaraka tvrdi da je priča objavljena, on se time očituje da ne priznaje hrvatski jezik.
Jer priče Bingo i Sistem nikako nisu iste.
Eto politički korektnog autora ratne proze. Ovo osporavanje postajanja hrvatskog jezika u simobličkom smislu jednako je agresija kao i bomrbardovanje Dubrovnika. Možda 100 kila čvaraka – Čarli – sam sebe ispaća maramicom u rat, e ne bi li stekao materijal za knjigu?

/****/
Šta se dobije kad se wannabe Bukovski igra Mirka i Slavka? Dobije se ratna proza koju potpisuje Čarli. Ej Mirko, pazi ispade ti džoint. Hvala, Slavko. Nije vreme za zahvaljivanje.
Najavljujući svoj velelepni roman o Bukovskom koji je ratovao na Kosovu, 100 kila čvaraka reklamira na isti način na koji su fabrikanti nameštaja koristili muziku iz serije Dinastija. Prišljamčiš se uz neko veliko ime pa se furaš.
Tako 100 kila čvaraka kaže – „ovo nije ušlo u moj roman“, pa citira koga god stigne, a između ostalih i Remarka. Na zapadu ništa novo. Jadni Remark. U grobu se prevrće, jer nije bio dostojan da se ugura u roman koji govori o tome kako mali Džordž zamišlja lika Bukovskog mobilisanog na Kosovu. „Samo oni koji su bili u ratu mogu da pišu o ratu“, tupi ga mesopromet. Živi piš. A u ličnoj karti mu piše mesto prebivalištsa – Mostar, književni festival. Od jedne do druge dotacije.

/****/
Tokom održavanja prošlog festivala Tink Tenk – opet podsvesna želja da se tenkom izvrši agresija na Hrvatsku, jedino sa tako može to tumačiti ako se već negira hrvatski jezik – 100 kila čvaraka se žali da nije dobio dovoljnu potporu od ministarstva kulture Servije. Dobio je kaže, „samo 1000 evra“, a to mu je, kaže, „bilo dovoljno samo za grickalice i piće“.
Dakle, Igor Mandić je stucao samo tisuću eurića za tih nekoliko dana festivala „think tank ili u prevodu Mislim o tenku kojim se vozim i izvršavam agresiju na Kroaciju jer ne priznajem hrvatski jezik“. Ali, čekajte, i Hrvatska je odgajila malenkost od 100 kila, ne? I nemoj tako Crnkoviću, pa on je dobar čovek, glasovao za Crnjanskog i Kiša kad je bio u žiriju NIN-ove nagrade.
E sad... Mandić je glasovao i za Vojislava Lubardu da dobije NIN-ovu nagradu i nikada se neće oprati od toga, a preživeli članovi NIN-ovog žirija vele da su oni zaslužni za to što je Crnjanski dobio nagradu a ne Mandić.
Dalje, seća li se iko kako se 100 kila čvaraka uvlačio u dupe NIN-ovom žiriju kada mu se War našao užem izboru. Toliko sisanje članovima žirija nije viđeno u istoriji balkanskih književnosti. On je naime sam popljuvao svoja ranije dela, pa je naznačio kako se sada popravio, i „oprostio“ je tom istom žiriju što ga pre nisu brenovali i to. Kao, naučio je lekciju, sada se poboljšao, i sve, kao, unapred fala žiriju, ako daju daju, ako ne daju, opet fino.
Opet frojdovski – to što se 100 kila čvaraka pejovani s njegovom malenkošću, jedva ga napojivši za 100 eurića za dva-tri dana „mislim o tenku na balkanskoj razini a opijam se po Pirotu“ – dakle nije li to mokri san o Ninovoj nagradi koji drma mečku paprikarsku između čestih napadaja frasa? a Vranpo pglobala idelujejpejovanjodvski(ovo ni urednik nije mogao shvatiti, op urednika. rade. Đes bolan Sale, šta ima?) Koja ljiga.Da sam ja ministarstvo kulture Srbije
/****/
I za kraj... 100 kila čaraka mi preti da će da me bije.
U redu. Ti pretiš, ti želiš, ti se oštriš. Može to.
Samo da te pitam nešto. Ako se dogodi da ja uspešno odolim tvom fizičkom napadu na mene, i ne samo to već ja tebe sredim, šta ćeš onda? Hoćeš li da me tužiš? Treba li da očekujem sistemsku osvetu?
Znaš, kaže se da svaki Srbin ima 4 stvari. Pare u slamarici, prijatelja advokata, prijatelja policajca i prijatelja doktora. Ko to nema, nije Srbin. (Nikola Milošević je tako jednom rekao novinaru Žarkoviću, dok su još smeli da pričaju na Studiju Be – o revoluciji nisi pevala posle 5. X kao što su pevalo tebi sve od Osme sednice – dakle rekao Nikola Dragoljubu „Onda moja kuća nije srpska“, kada je Dragoljub insistirao da i akademik mora da ima neke devize u slamarici... jer u svakoj srpskoj kući to mora da ima.
E sada ja tebe pitam, naravno retorički, ej ti 100 kila čvraka, mesoprometu i mečko paprikarska pobesnela a odazivaš se na „Danas sere Čarli“, dakle pitam te: kako se zove tvoj policajac koji će da mi dođe kada te budem – u samodbrani, razume se – sredio? Kako se zove taj policijot koji će da me pita „Šta je bilo?“

Jer tako se uvek događa. Nema usamljenih siledžija. Uvek su u gomili. Uvek neko krene da se frajeriše, za male pare. Pa kad dobije po pičci, požali se većem. Ponekad i sa značkom. 99 postotaka „poštenih kafanskih tuča“ u stvari su pod paskom drugara pandura. Uvek tako ispadne. Najčešće ni drugari nisu dovoljni, već dođe organ da pita „Šta je bilo?“
Samo te pitam, mesoprometu, kome ćeš da kukaš kada budeš dobio po pičci, to jest kada ti ne budem dao da mi izvučeš ušesa.
(Izvinjenje, naravno, evo da ti nacrtam, nema šanse da dobiješ. Budalama se ne treba izvinajvati. To je dapače kriminalno delo, u nekom višem smislu.)

/****/
Poruka 1 – okolnim kibicerima
Ovo je poruka onima koji će da se jave posle ove reakcije i da seru kako sam neprilično rekao ovo ili ono i kukaće nad „nivoom polemike“ i tražiće neku lažnu sredinu.

E evo da poručim svima vama koji ste zaustili da serete:
Napušim vas kurcem, ajvaruše i akvarušani.
/Citiram Olgu Stojanović, koja je baš tako od reči od reči PUŠITE KURAC AJVARUŠE iu sovjoj kolumni u KURIRU ragovala na sve one govnare koji su posle Sonje Savić krenuli da kenjaju o heroinu./
A da vam kažem i zašto ću da vas napušim: zato što ste kukavičke pičke, zato što ste neprincipijelni i ćutali ste kada je 100 kila čvaraka počinio krivično delo (najmanje jedno) koje se goni po službenoj dužnosti – nije bitino što je mečka pukla kao zvečka, zato neka uzme sedative – a onda vam smeta legitimna samoodbrana. Lepo je jednom napisao Bogdan Tirnanić, „Ko se buni na farsu, obično ćuti kada nastupi tragedija“.
/****/
Poruka 2
I šta veliš, mesoprometu i 100 kila čvaraka i pobesneli paprikaru imitatore Bukovskog, koje pandure poznaješ a koji će da me jure kada ti budem pokazao da ne možeš da izvučeš uši? Ha?
Piše: Predrag Crnković
Pročitano 1599 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com