KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Interview arhiv
8.2.2010
Relativnost sećanja


Branislav Bane Dimitrijević, književnik i muzičar. Autor više zbirki priča i pesama, piše kolumne iz kulture i eseje o književnosti. U poslednje vreme greje se i na blogorskoj vatri koju i sam raspiruje. Voli sve što vole mladi. I stari.

--- kisobranblog.com







(razgovarao Predrag Crnković)


Hteo sam prvo da predstaviš sam sebe gorenavedenim rečima koje stoje u preambuli tvoga bloga, kojeg će - do 2062. – tvoji praunuci valjda preimenovati u Suncobran (mislim na globalno zatopljenje).

Da li bi imao šta da dodaš opisu?


Kad čitam sve to ovde, deluje mi prilično napucano. Da je u pitanju neko drugi, verovatno bih pomislio da se pravi važan. No, to jesu neke stvari kojima sam se bavio ili se još uvek bavim. Ne znam koliko sam ja u njima ostavio traga, ali one u meni to svakako jesu.
Ako bi trebalo nešto da dodam, u poslednje vreme sam prilično posvećen uređivačkom poslu, pomalo prevodim (sa ambicijom da ljudima u Srbiji predstavim neke priče i autore koji to zaslužuju), napišem poneku recenziju po pozivu, ako mi se rukopis dopadne, kritiku – ukoliko me knjiga podstakne, oduševi ili razočara...
Nažalost, muzikom se više skoro i ne bavim, jer ona zahteva mnogo vremena, a ja ga više nemam; poeziju pišem sasvim retko, kolumne tek sporadično... Dođe vremenom do zasićenja i ja onda krenem dalje.
S obzirom na moje aktivnosti na Internetu u poslednje tri godine (Kišobranu u podnaslovu stoji kovanica - književnost na struju), razmišljam da izbrišem sve te odrednice i da ostavim samo jednu – električni pisac.


Knjiga ”Kišobran i šibica” ( podnaslov ”balade iz komšiluka”) mi je delovala kao udvaranje. Telefonom sam te pitao da li si tim pesmama i kozerijama zaveo ženu s kojom si u srećnom braku. Praviću se da sam zaboravio odgovor (i inače sve više zaboravljam), koji ćeš sada objaviti celom blogorskom svetu.

To je bila moja debitantska knjiga i u njoj su se našli prevashodno tekstovi za muziku koju sam pisao i pevao. Na predlog urednika napisao sam uz svaku pesmu i zapis o tome kako je ili zašto ta pesma nastala. Neki od tih zapisa su dobili formu priče, neki anegdote, kozerije ili crtice i, na moje veliko iznenađenje, ljudima su se dopali više nego same pesme.
Kada je knjiga izašla već sam bio oženjen, imao decu, period onog prvog zavođenja je bio davno iza mene, ali slažem se sa tobom da je knjiga prepuna emocija i romantike, čežnje, optimizma, životne radosti…
Žene, inače, treba stalno iznova zavoditi, govoriti im i činiti lepe stvari. Možda si dobro primetio da u toj knjizi ima takve atmosfere. Verovatno je zato i bila bolje prihvaćena među ženskim delom publike.


”Pravi dan za u ribe”. Na zadnjim koricama piše ovo:

” ... i tu se vraćamo na početak priče: sećanje. Čudna neka stvarčica. Ne pamtimo sve, već samo ono što odlučimo da je lepo. U njemu postajemo glavni junaci koji su uvek u pravu. Ružne stvari bacamo na đubrište istorije, nek’ ih pamte njihovi heroji – mi nećemo. Naši drugovi postaju naši veliki i važni saveznici u istim takvim pustolovinama.”

Očekujem mudrovanje o pisanju i sećanju i pamćenju. Da li pišeš da bi nešto ”otrgao od zaborava” ili da bi ”ulepšao”? (Dao si, kao, odgovor , ali ipak...) Pomaže li pisanje pamćenju? Ili možda pamćenje odmaže pisanju? I s tim u vezi, teorijsko pitanje – koliko ti je potrebno iskustvo da bi pisao?

Sećanje je jedan od glavnih junaka te zbirke priča. Ono je čudesan fenomen koji me neprestano fascinira. Koji god događaj bio u pitanju, svaki će ga učesnik drugačije videti, doživeti, preraditi u svojoj glavi, prilagoditi svojim željama, potrebama, strahovima… Svako će od nas pričati posle neku svoju priču o tome, priču koja će se, opet, razlikovati u zavisnosti od naših slušalaca, raspoloženja, prilike… Ne postoji tako nešto kao što je apsolutno objektivno sećanje. Kada na to dodamo i svesno laganje, dobije se jednačina sa beskonačnim brojem nepoznatih.
Pisanje priča je jedan od načina da se to sećanje “normira”, da se jedna od svih tih netačnih verzija stavi u “banku podataka” na nešto duži vremenski period. Onoliko dug, koliko vredi priča. Iznenađujuće je za mene to što mnogi ljudi te moje priče koje su kombinacija stvarnih i fiktivnih likova i događaja, prihvataju kao istinite, skoro dokumentarne. Čak i ljudi koji su bili osnova za neki od mojih književnih likova prilazili su mi sa pitanjem “kako sam znao da se sve baš tako dogodilo?” Verujem da su se naprosto identifikovali sa mojom, dorađenom, prerađenom i romantizovanom, ponekad sasvim bajkovitom, verzijom događaja; da im se to više dopalo od onoga što su sami zapamtili, ljudski je um čudesan.
Ulepšavanje događaja za mene nije ništa drugo nego njihovo sagledavanje sa svetlije strane. Ja vrlo često pišem i o nekim jako ružnim i tužnim događajima, ali se uvek trudim da ih osvetlim sa njihove smešne, zanimljive ili barem malo manje tragične strane. Ljudi treba da čitaju sa osmehom na licu, ali ono što im ostane na kraju je ona mrvica tuge i gorčine koja jeste u senci ali je i dalje tu , ona klica sumnje koja će ih naterati na razmišljanje i pomoći im da sutra budu malo mudriji i malo bolji ljudi.

Svakako da je piscu životno iskustvo neophodno. Ne mora se proći kroz neki konkretan događaj da bi se pisalo o njemu, ali moraš imati barem dobar sekundarni izvor, nekakvo prethodno slično iskustvo… nešto na osnovu čega ćeš razumeti likove i njihovo ponašanje, na osnovu čega ćeš pustiti mašti na volju i dodati taman onoliko fikcije da se život pretvori u umetnost, a da čitalac poveruje da se sve to baš tako moglo dogoditi. Pisac mora da uđe u kožu svojih likova, inače priča zvuči nerealno i nategnuto, a čitaoci je doživljavaju kao dosadnu ili naprosto glupu.



Posle knjiga ”Kako sam pevao s ovcama” i ”Pravi dan za u ribe” čitam i rukopis tvoje poslednje zbirke priča. Imam utisak da si razvio – hajde da ga krstim ”antitetični stil”.
Svaka priča počne nečim bajkovitim iz detinjstva (kao da gledaš sentimentalne uspomene na filmu u ”razlivenom” liciderskom kadru). Ta legenda se, zatim, u tvojoj pripovesti,”tokom godina”, profaniše, izgubi svoju čarobnu auru, ona magija iz detinjstva nestane ili se nekako razjasni. Ali: nije kraj u toj antitezi – ti onda uspeš, u nekoj vrsti fantastičnog naravoučenija, da opet oneobičiš zaplet s početka.
Dakle, govorim o onoj zbirci za koju prošle godine nisam uspeo da ti pomognem da je udomiš. Imaš li nameru da ideš i dalje od toga?


To je sve posledica mog odnosa prema relativnosti sećanja, višedimenzionalnosti istine i položaju pripovedanja u svemu tome. U svojoj najnovijoj knjizi – “Trinaesta priča” (koja još uvek traži pravog izdavača), mislim da sam došao do tačke iza koje ne želim da idem. Sve priče koje se nalaze u knjizi su u stvari priče o pričanju priča. One imaju svoju priču-jezgro oko koje se plete priča koja govori o nekom od aspekta pripovedanja. Sve one sadrže prikrivene eseje o pisanju i pričanju priča, eseje koje sam podvukao podnaslovima priča, kao što su na primer: “Koncept je najvažniji”, “Priča i njen sluga”, “Poenta priče”, “Talenat i inspiracija” i slično. Mnogo sam truda uložio da sve to ne bude presloženo, prenaporno za čitaoce, da eseji ne nadvladaju priču, jer priča prevashodno treba da bude priča, ne treba je previše komplikovati, ne treba previše mudrovati i objašnjavati. Granice su tu rastegljive i individualne, naravno, ali mislim da ću pokušati da se vratim nekim jednostavnijim rešenjima. Ako budem umeo. Malo ljudi to shvata, ali najteže je pisati (bar naizgled) jednostavno i dobro u isto vreme.


Kaži nešto o tri teme: Projekat Blogopedija, specijalna izdanja časopisa Narodne Biblioteke Bor ”Beležnica” posvećena ”the best of” Kišobran, kao i o časopisu.


Sad si mi postavio “3 in 1” pitanje. “Blogopedija” je izdanje koje ide uz organizaciju “Blogopena”, regionalnog skupa blogera. To je zbornik najboljih blog zapisa objavljenih između dva okupljanja, i tu nisam idejni tvorac ja, već Tanja Vehovec aka Mooshema, koja je i uredila prvi zbornik, dok sam ja bio urednik i jedan od priređivača drugog. To je jako dobra ideja koja bi, međutim, morala da ima uređivački kontinuitet i znatno čvršću koncepciju da bi opstala.
“Kišobran - the best of” je izbor najboljih priča objavljenih na mom književnom blogu. Izdanje za 2007. godinu (izašlo kao specijalni broj časopisa “Beležnica”) je pokazalo ozbiljan kvalitet, pre svega zahvaljujući autorima koji su mi slali svoje priče, ali i jednoj veoma jakoj uredničkoj ekipi, u kojoj su pored mene bili i Ana Janković i Milen Milivojević, ljudi sa velikim znanjem, iskustvom i talentom. 2008.g. smo preskočili zbog raznoraznih problema (čitaj – nedostatka para), ali se zato sada uveliko sprema dvobroj – ovo je eksluzivna najava – 2008/2009, koji će imati međunarodni karakter. Ponosan sam na to što su u “Kišobranu”, kako na blogu tako i u knjigama, zastupljeni autori iz dvadesetak država, na svim varijantama zajedničkog nam jezika, od kojih su mnogi – nakon pojavljivljanja na Kišobranu – dobili svoje prve knjige, neke jako ozbiljne književne nagrade – spomenuću samo Kiklopa, Deretinu nagradu, Krležinu, Kočićevu, VBZ-ovu…
“Beležnica” je časopis za koji pišem godinama, a od 2008. sam i član uredništva, na šta sam jako ponosan. “Beležnica” je otpočela sa radom kao glasilo borske biblioteke, da bi iz broja u broj rasla i kvalitetom i obimom. Ogromno ubrzanje taj rast je dobio kada je na čelo lista došla Ana Janković koja čini čuda i pokazuje da je postala urednik na koga može da se vrlo ozbiljno računa. Danas je “Beležnica”vrlo respektabilan i kompetentan časopis za bibliotekarstvo, književnost i kulturu, za koji pišu veoma kvalitetni autori. Časopis koji se nema pred kime zastideti. Koliko je teško uraditi tako nešto iz jedne duboke provincije, i istrajati desetak godina, znaju samo oni koji su se usudili pokušati nešto slično.



Kako bi definisao roman? Na prvi pogled, glupo pitanje::: jer ti si na nekoliko mesta već objavio ”Uputstva za pisanje priče”, tako da je to kao da pitam mlinara kako se peče hleb. Ali... ja ionako nikad nisam zadovoljan ni definicijama ni uputstvima za priču. Deluju mi kao zen-poslovice (u svakom slučaju najčešće su to negativne definicije). A možda te ovime i nagovorim da napišeš roman, ko zna? (ha ha) Osim toga, čini mi se da se u određivanju romana manje folira.


S obzirom na savremenu praksu, šta se sve deklariše i prodaje kao roman, čini mi se da su sve definicije i predstave koje smo nekad imali stavljene pod znak pitanja. Jedina definicija koja pokriva postojeću kakofoniju je da je to bilo kojih stotinak stranica međusobno (koliko-toliko) povezanog proznog teksta. Premda ima savremenih romana koji se i tome izmiču.
Mislim da ipak ima manje foliranja u pisanju priča.


Ali ipak, budući da su tvoja uputstva za pisanje pripovetke vrlo praktična, hajde izdvoj neke principe: šta se u priči jednostavno mora?


Reći ću na početku jednu stvar koja izgleda jako očigledno, ali je mnogi – ne samo početnici, prečesto zanemaruju: da bi se jedan niz rečenica mogao uopšte nazvati pričom, on mora IMATI U SEBI PRIČU, odnosno događaj. Da bi ta priča bila dobra, ona mora biti zanimljiva (da bi je čitalac pročitao do kraja), zatim dobro (umetnički nadahnuto i zanatski vešto) napisana (da bi čitalac osećao estetsko zadovoljstvo dok prati radnju) i, na kraju ali ne i poslednje - mora imati svrhu, da nam govori, prikazuje ili ukazuje na još nešto osim same te priče.
Može se o tome raspravljati i detaljisati na sto strana, ali verujem da se pisac koji uspe u ovome, nalazi na pravom putu.


Ako poverujemo u izreku da govoreći o drugima govorimo i o sebi (kao prvo), i ako poverujemo i u iskaz da samo nikakav pisac piše ne uvažavajući ono što je napisano pre njega (kao drugo), kaži nešto o piscima koje si čitao?


Pročitao sam zaista veliki broj knjiga i mnoge su ostavile traga na mene i kao čoveka i kao pisca. Kada pokušam da izdvojim one koji su najvećoj meri uticale na mene i kojima se i danas po ko zna koji put vraćam, vidim da su to sve same knjige priča, iako sam u romanima u prvom trenutku možda više uživao ili barem bio opčinjeniji.
Prvi pripovedač od koga mi je zastao dah je bio Hemingvej, njegov svedeni izraz, lišen svega nepotrebnog, opčinjenost tragedijom i fatumom, ponosom u propasti, borbom i nepristajanjem na neumitni poraz…
Kasnije sam otkrio Kiša i njegovu slojevitost, složenu konstrukciju, simboliku… njegove knjige u suštini odišu sličnim stavovima, samo je pristup pisanju drugačiji, promišljeniji, isplaniraniji. Verujem da ni jedan jedini zarez u njegovim knjigama nije stavljen slučajno.
Knjiga koja nije toliko poznata, a koja je možda i presudno uticala na mene je “Zovem se Aram”, Vilijama Sarojana. To je savršenstvo jednostavnosti i vešto sakrivene simbolike (ako postoji nešto što mi smeta u književnosti to je otvorena, jasna i apostrofirana simbolika), predivnog humora koji nadkriljuje tugu. Sarojan koristi vizuru dečaka i kroz njegovu naivnost uspeva da nam kaže mnogo toga.
Poslednjih godina čitam mnogo Selindžera. On je široj javnosti ulavnom poznat po “Lovcu u raži”, ali se meni još više dopadaju njegove priče i novele. Čitavo njegovo delo je u stvari posvećeno kritici rata i problemima u međusobnoj komunikaciji između ljudi kao pojedinaca, pojedinca prema društvu i društva prema pojedincu, kao i posledica koje iz svega toga proizilaze.


Književna scena u Srbiji meni liči na film Waltera Hilla ”Warriors”. Mislim na tri književna klana, premda su se nedavno pojavili i 6 sekretara SKOJ-a. Imaju svoje nagrade, svoje teritorije, a periodi ćutljivog nipodaštavanja smenjuju se s otrovnim polemikama. A kako tebi izgleda naša mala literarna bara? (Kad će pare za novi broj Beležnice u ovaj nevakat?...itd.itd.)


Mislim da ima daleko više klanova, i to na svim nivoima. Možda su ovi koje spominješ najuticajniji, i saglasno tome - najštetniji. Ne samo zbog onoga što čine, već još i više zbog onoga što ne čine da se stanje u Srbiji popravi. Problem je u tome što je tržište gotovo nestalo. Knjižara ima u Beogradu, Novom Sadu, Nišu i još ponegde, ni Kragujevac više nema nijedne, cela Timočka krajina… mislim da u čitavoj zemlji nema više od dvadesetak pravih knjižara. Prodaja se svela na trgovačke putnike i mini-sajmove, a tu savremene srpske beletristike skoro i da nema. Ona već duže vreme funkcioniše na budžetskim parama, donacijama i sponzorstvima. Oni koji su blizu nekog od izvora sredstava udružuju se međusobno, i taj novac se, u obliku nagrada, štampanja knjiga i časopisa, honorara za gostovanja ili festivala, vrti u istom krugu ljudi koji sebe proglašavaju za hit pisce, avangardu ili klasike, već prema godinama i afinitetu. Njima svaki ozbiljan kvalitet van njihovih krugova smeta.
Književnih klanova je uvek bilo i uvek će ih biti, samo što u situaciji kada nema tržišta kao regulatora, svi ostali postaju u velikoj meri marginalizovani.
Jedino što kvari njihovu idilu danas je Internet, kao jedino slobodno tržište književnosti.


Melanholija je preovlađujuće osećanje koje me hvata dok čitam tvoje pesme i prozu. Vidi se da znaš kako svi idemo ka tužnom kraju, ali nas ne foliraš. Naprotiv, ti pri tome pripališ cigaretu i zezaš se. Da te žena ne sluša (a sigurno će ovo i da čita) ti bi zasigurno ispalio i nekoliko ”kalifornikejšn” saveta (ili uspomena?!). Hajde sad, je l’ jeste melanholija, je l’ priznaješ? Šta je za tebe (dobra) književnost? Pripovest, atmosfera, detalj, emocija, ”životnost” (uh!), --- nabroj sastojke.


Naravno da priznajem. U životu gotovo sve ima svoju smežnu i tužnu stranu, lepu i ružnu, mudru i glupavu… kako god hoćeš, zavisi od posmatrača, od njegove vizure i od udaljenosti sa koje se posmatra. Ja pokušavam da istaknem one lepše strane ljudi i događaja, ali tako da i one ružnije ostanu vidljive. To radim i u životu i u književnosti. Mislim da književnost treba da liči na život, tako da čitalac, čak i kada zna da se radi o potpunoj fikciji, bude uveren da se sve to moglo i to baš na taj način dogoditi. A to, naravno, podrazumeva i dobru priču i adekvatnu atmosferu, uverljive likove, prave detalje na pravim mestima… Emocije tu svakako zauzimaju posebno mesto. Ukoliko autor uspe da uspostavi emotivni kontakt sa čitaocem, uradio je najveći deo posla.
Pitanje “šta je za mene dobra književnost?” mi se baš dopada. To je pravo pitanje za kraj jednog ovakvog razgovora.
Dobra književnost je život iz koga su isečeni dosadni delovi.


Pročitano 4769 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com