Zidovi, čak i fasade svih sanatorijuma bojeni su u belo. Pretpostavljam da bi tako moralo biti da bi se štićenik osećao kao uljuljkan u mreži čistog zadovoljstva i sigurnosti kao u majčinoj utrobi, gde je sigurno sve moralo da bude besprekorno belo. Ako zanemarim belu boju zidova, a i ostalih pojedinosti što čine sanatorijum – u kom sam po preporuci ukućana, rođaka, naročito kvazirođaka, a čija su zalaganja za takav skaredni čin bila najusrdnija. (Razlozi su mi, uprkos sveopštem mozganju, i dalje prilično nejasni; razmišljam o drevnom krvnom srodstvu koje bi valjda nešto moralo da znači; ali, svakako, tu je prostrana vila „Natalija“, na ukrštaju Topolske i Petrogradske, iz koje sam nedavno izašao, s torbom pod miškom i crnim muškim kišobranom ovešenim o desni ručni zglob, iz navike, što sam inače uobičavao da činim pri šetnjama i iscrpljujućim dumanjima.) Elem, činilo se sasvim uobičajenim da je i vazduh u sobama, hodnicima, zajedničkim prostorijama, pa i u dvorištu (dabome ograđenom visokom kapijom od fino isprepletene bele žice) bio obojen u belo. Dakle, disali smo belo, kolektivno belo u našim individualnim plućima. Ubeđenje mi govori da sam ovde smešten greškom, što sam isprva saopštio ukućanima pribrano, mada s dosta opreza i zebnje. Rođacima sam obrazlagao sažetak već kazanog; ponešto sam o tome talambasao i kvazirođacima, tek reda radi, ali sasvim površno, oni uostalom nisu ni slušali moje povremene tirade, dopunjavane živom gestikulacijom, uglavnom glavom, ali i ostatkom tela (naročito su u pometnji učestvovali udovi). Gledali su tupo i nezainteresovano kao da kroz prljav prozor gledaju, zviždukali, cinično se keserili i, uopšte, malo su imali strpljenja za jednog dozrelog umobolnika, a kako sam jednom prilikom načuo da me je oslovila sestričina, pegava i ružna tinejdžerka, iako sudeći po manjkavim godinama za samostalno procenjivanje to nikako nije mogla biti njena smišljotina. (Oprostio sam joj istog časa kada sam – inače prvi put u životu – ugledao gojaznu spodobu, gospođu mamu, sabijenu u ženu sa ogromnim crvenim usnama meduze i plamtećim kovrdžama zastrašujuće Gorgone. Predstavila se kao rođaka u trećem kolenu, po majčinoj liniji. Ali, iako je u pitanju treće koleno, curelo je kao curak ustajale vode iz velikih crvenih usana, ljubav prema mojoj pokojnoj majci, rekla je, nije za meriti. Valjda je htela da kaže: nemerljiva je! šta li?) O pomenutoj grešci sam u sanatorijumu govorio svakome ko bi mi i senkom preprečio putanju, jer u sanatorijumskom lavirintu postoje sasvim precizne iako naoko nevidljive putanje, kojima su kao ugojeni crvi mileli zajedno i pacijenti i osoblje, iz dana u dan. Putanje su se dobrim slučajem ukrštale i na takvim ukrštajima vodio se dijalog. Pominjana je greška kao ključni takmac. Ubrzo sam shvatio da su i sagovornici pod ukrštajima dovedeni prisilom ili privedeni nevoljno, a sve je to greška koja samo što se nije rasprsla u bezbroj opravdanja i pravo stanje stvari. Pravo stanje stvari bilo je, zapravo – greška. Samovoljno je nemoguće, ili bar teško moguće, doći u sanatorijum, to – dobrovoljno pristajanje na ludilo, barem takav slučaj meni nije poznat, iako, priznajem, meni mnogo toga nije poznato. Eto, nije mi, na primer, poznato da je Vinsent van Gog pokušao samoubistvo upravo u sanatorijumu, mada su o tome priučene negovateljice veoma rado govorile. Nisam uopšte znao ko je Van Gog, što bi, odmah su mi zaprepašćeno saopštile, kao pisac neizostavno trebalo da znam. Ko je dotični gospodin koga tako rado pominjete?, pitao sam. Pacijent, možda?, dodao sam još. Tupo i u neverici zglédale su se, da bi potom prasnule u prskav smeh od kojeg sam, nažalost, ostajao potpuno mokar i ulepljen. Nisam, doduše, čuo ni za njegove suncokrete (što sam mudro prećutao, tek zbog posledica prskavog smeha), premda sam ih svakodnevno do mile volje mogao osmatrati u loše uramljenoj reprodukciji što je vazda ukrivo visila (a to me je naročito iritiralo, i o tome sam se u više navrata glasno izjasnio) iznad pisaćeg stola u kancelariji upravnice, i za koju sam, ruku na srce, verovao da je neuspela kreacija njene besprizorne kćerke – šiparice i šizike – žgoljave kao suva drenovina. Često je dolazila s majkom, poput ranjene hijene vukla se belim hodnicima (nije izgledala ništa manje bolesno od nas, primetio sam odmah s ne malo zadovoljstva), pušila u bašti pod mirisnom lipom, krijući opuške u okvrgavljene šake prepune sitnih ožiljaka i glatkih pečata, ili pod umašćene bičeve retke i slabe kose, koju, činilo se, nikada nije prala. Meni je vonjala na „mošus“, iako nisam bio sasvim siguran kako stvarno vonjaju žlezde nesrećnog mošusa. Doduše, ni letimičan pogled na njenu majku, upravnicu našeg sanatorijuma, nije odavao optimističniju sliku. Dotična je pušila kao Turčin, a kada kojim slučajem nije imala cigaretu zaglavljenu s kraja suvonjave modre usne, pljuckala je i otpljuvavala na šta god je stizala ili bi strasno udisala bolesno gusti vazduh, pri čemu joj se lice svaki put izobličavalo u majmunsku grimasu i bivalo istovremeno i smešno i žalosno. Od nas se razlikovala jedino po belom mantilu šlampavo ovešenom niz telo kao džak s mnoštvom nepravilno razlivenih masnih mrlja i tamnim obrubima nečistoće oko džepova ili rašivenim porubima. Pod reverom se zato neobično upadljivo sjaktala pločica na kojoj je latiničkim pismenima stajalo:
Dr Slavenka – Slava Batuš upravnik sanatorijuma „Van Gogh“
Za ime Boga! Sanatorijum je nosio ime onog suicidnog bezumnika s halucinogenim suncokretima od kojih me boli mozak! Da mu se naum nije izjalovio, kako su trabunjale negovateljice, upravo bi njegov slučaj, bez ikakve sumnje, zaveli u bolničke knjige pod: nesrećni slučajevi. Velike i rizične institucije zaziru od brutalnih istina, brižljivo ih pakuju u svetlucavi staniol najfinijeg kvaliteta, uvezuju cvetnim vrpcama, odlažu u fioke s tajnim pregracima i dobro čuvanim usamljenim ključevima za neke buduće hroničare i dušebrižnike velikana novije istorije. Ako je tvorac halucinogenih suncokreta, kako kazuju, zaista duševni bolesnik, u tom slučaju se njegova namera ne može uzeti kao valjani i presuđujući čin. Trenutak pomračenja svesti, i → cap! Jedan život je ugrožen u stanju umobolnog seva, a o dugo smišljanoj ili planiranoj nameri nema ni govora. Praznina. Mrak. Ništa. Prvobitno stanje. Tabula rasa → Prouzrokovali su kobni ishod. Ili je „nesrećni slučaj“ samoubistvo u lošem trenutku. Pitanje je zašto bi čovek u takvim situacijama okretao ruku zla ka sebi, kad logika urođenog zakona sebičnosti i samoljublja – preživeti, pre svega i iznad svega – neminovno nalaže: okreni ruku zla ka bližnjem. Ali, sudeći po bolesno žutim suncokretima, dotični je s namerom razarao platno nesnošljivim nabojem tragičnosti, možda i sluzima očaja ili gnevom, istom pomračenošću kao i sopstveni život. Uostalom, prosvirati kuršumom platno isto je što i prosvirati mozak ili srce, iščitavale su negovateljice dalje, posebno naglašavajući reč kuršum, verovatno citat iz one debele i rastabačene knjižurine žućkastosivih korica, kakve su nosila predratna izdanja. Čemu slučaj „Van Gogh“ zavređuje toliko vnimanije osoblja, moliću lepo?, raspitivao sam se jednom zgodnom prilikom. Osim ako važnost nije u tesnoj vezi sa imenom sanatorijuma, pa su bucmaste negovateljice nanovo i nanovo, sa urođenim ženskim zanimanjem za intrigu i zadovoljstvo priuštenim tuđim nevoljama, čitale iz rastabačene knjižurine, a nju su večito, naizmenično, vukle pod miškom, gde god da bi pošle. Prema statističkim procenama iz sedamdesetih godina prošlog veka, u svetu se godišnje dogodi oko pola miliona samoubistava. Razume se, najveći broj ovih ataka na sopstvenu ličnost dešava se u visokorazvijenim zemljama Evrope i Sjedinjenih Američkih Država. Treba napomenuti, podatak je krajnje sumnjive verodostojnosti jer se smatra, s pravom, dakako, da procenat takvih suicidnih akata raste iz godine u godinu vrtoglavom brzinom, rekao sam. Ipak, smatra se da na svako samoubistvo dolazi blizu deset neuspelih pokušaja. Jedan od njih je i Van Gogov nesrećni slučaj, dodao sam još glasom posramljenog flegmatika koji bi tek nešto da kaže, značajno i vredno, i opravda zatečeno neznanje. Na vratima kancelarije upravnice pročitali smo krvlju ispisano: SANGVINIK (ko zna od kada je tu), pojam za koji, iskreno rečeno, nikada nisam čuo niti sam mu znao značenje, ali sam ga iz nekih neshvatljivih razloga smatrao važnim, čak mi se i šaroliki raspored glasova, sazvučje izgovorenog, osobito mogućnost slobodnog naglašavanja pojedinih slogova, veoma dopala, pa sam belim hodnicima ponavljao besmisleno kao mladi papagaj: sangvinik, sangvinik, sangvinik… Ubrzo mi je pojam sangvinik rastumačila jedna od bucmastih negovateljica, pročitavši, očigledno s kraja rastumačenjâ, iz one rastabačene knjižurine sa žućkastosivim koricama, upravo ovo: Odlikuje se blago izraženom aktivnošću i ekstravagantnošću, sklon je takmičenju, ume da podnese životne teškoće i da se s njima bori (odmah sam pomislio na besprizornu hijenu, kćerku upravnice, koju je dotična s vremena na vreme dovlačila, shvatio sam i zašto – na uvid zbijene tragičnosti pod belim, za opomenu; ali besprizornost je besprizornost, mislio sam dalje, i ne vredi se zaludu upinjati). Traži dodir s ljudima i ponaša se umereno, završila je. Rastabačena knjižurina sa žućkastosivim koricama mora da je univerzalni životni poučnik, nadomestak prazninâ, dragoceni podsetnik, adut; poželeh da je nosim pod miškom, zauvek. Jeste. U pravu je. Na nas je Sangvinik delovala umirujuće kao jak sedativ, jedan od onih relaksirajućih, istovremeno podsticajan, što loše privremeno rasklanja u stranu, odlaže za san ili budno snevanje. Ali, verovao sam, za takvo stanje opuštenosti prvenstveno je zaslužan njen baršunasto topao i van svih očekivanja nežno popustljiv glas, kom ni obilan duvan nije mogao naškoditi. I kao da je znala, govorila je bez prestanka, s kratkim seckavim pauzama dok bi uvlačila duge dimove u svoja emfizemična pluća. Da sam je kojim slučajem slušao širom zatvorenih očiju, opomenuo bih se svoje namerno zaboravljene i potiskivane ljubavi, zbog koje sam – mogu i sada da čujem poganluke ukućana, rođaka, naročito buljuka neznano otkuda prispelih kvazirođaka (oni je nikada nisu ni upoznali!) – izgubio načisto razum, zavidna reputacija omiljenog pisca zamenjena je etiketom skandaloznog šizofrenika i ludaka koji nikako nije poželjan tako otmenoj gradskoj četvrti, kakvom se ceni Vračar. No, o njima bih, možda, docnije. Jer, propustio sam da pomenem izuzetno važan detalj uređivanja enterijera našeg novog zajedničkog doma. Naime, na prozorima su stajale bele rešetke, s mrljama rđe i tamnim tragovima prstiju. Retki komadi nameštaja (ravan krevet s gvozdenim ramom, sto, stolica bez naslona i patuljasti orman u koji jedva da je stalo nešto malo prnja koje sam uspeo da donesem) bili su takođe prelakirani belim. Ali, stolica bez naslona! Mili bože! Da održi pažnju!, rečeno mi je nakon mog uzaludnog iskazivanja nezadovoljstva nedostatkom komocije i onog najnužnijeg, što koliko-toliko doprinosi dobrom osećanju pred udobnošću. Izričito sam tvrdio da takav hendikep može da bude kontraproduktivan, čist promašaj, i izazove još veću mrzovolju i osećanje jeda i gneva, kakvo je nesumnjivo nosio i siroti Van Gog, prisetio sam se na vreme da dodam. Zauzvrat mi je citirana misao monaha Domentijana iz manastira Vitovnice, ali, skeptičan sam, ne sasvim doslovno: „Za dobro življenje dovoljne su tri stvari – tanjir jestiva, nešto odežde da se prikrije golotinja i sramota, i ležaj. Sve ostalo je suvišak od kojeg nas kad-tad zaboli glava.“ Besmislica!, nisam se, naravno, usudio da izgovorim glasno. Još belo! Tražio sam od Sangvinika da mi rastumači belo. Opružila je noge duboko pod sto, tako da sam mogao da vidim kako joj izviruju gola stopala, izbrazdana i orožnala, i neverovatno dugi i krivi prsti u histeričnom komešanju, potom je zapalila cigaretu s takvim zanimanjem kao da je prvi put u životu pripaljuje, blago zateturala glavom rasklonivši ulepljene pramenove slabe kose unazad i započela mirnoćom nadasve poželjnom za ovakva mesta nevolje i nesporazuma: Belo je čudesnost ravna življenju, rekla je, dragocenost prisustva svih kolora jednovremeno, ali koji se silom nadmetništva potiru, te na koncu vidimo belo kao jaku sunčevu svetlost. Belo je sve i svja, alfa i omega, simbol jednog sveta u kom boje kao svojstva materijalnih supstanci prividom iščezavaju, kako je voleo da naglasi Vasilij Kandinski. Belo uspe da zaokupi dušu poput apsolutne tišine, no vi o tome, kao pisac, verovatno kudikamo više znate. Moja draž je duša, otuda toliko umetnosti u našem sanatorijumu. La belle affaire!, završila je, uvukla završni dim. Ovo premašuje čak i moje beskrajno strpljenje, pomislio sam očajan. To postaje već nepodnošljivo uverenje a koje je, tvrdim greškom, vladalo našim sanatorijumom: kako bi pisci morali ili bi trebalo baš sve da znaju. Tako su mi donosili, iz čiste dečje znatiželje rasturane, tranzistore i fotoaparate, sitne mehaničke igračke, satove, ručne pa i budilnike, na popravku, ili bi slinavim iskezima iskamčivali čestitku za 8. mart ili kakav prigodan državni praznik. Neki su čak preda mnom izuvali rascvetalu obuću ili su skidali poderane delove odeće, poturajući mi smrdljive komade pod nos, kumili i nepovezano molili da im prepevam arije znamenitih opera koje su nam puštali preko preglasnih razglasa, svakodnevno, posle svakog obroka, po deset minuta, valjda da uljudnije i ozbiljnije svarimo hranu. Bilo je i onih koji su umesto kod negovateljicâ dolazili pred moja vrata, noseći pregršt kutijica i bočica s gorkim tečnostima i šarenim lekarijama. A kada sam se, već uveliko smoren kojekakvim osobenjaštvima sanevoljnika, obratio Sangviniku za pomoć, kratko mi je uzvratila smešno koketirajući: Pa vi ste pisac, gospodine T.! I? Šta sam mogao? Ništa! Uveče bi moju pažnju zaokupljalo četvorougaono dvorište s ravnom stazicom i drvoredom četinara što su vodili sve do ulazne kapije. Kroz taj smaragdni tunel prepun vlage i neke duboke i lenje tišine jasno sam mogao da vidim parčiće fino isprepletene bele žice, čak i masivnu bravu u koju je golemi beli ključ zalazio, doduše retko, kao u čuvarkapije starih gradova. I taj nestvarni prizor mi je neočekivano pobuđivao želju za pisanjem, iako nisam imao jasnu ideju o čemu bih zapravo mogao da pišem. O čemu sam pisao pre? Pre čega? Pre dolaska u ovaj sanatorijum pod belim. Šteta! Ni toga nisam mogao da se setim. Volela bih da pročitam vašu poslednju knjigu, gospodine T., izjavila je jednom prilikom Sangvinik. Nešto ste, koliko sam načula, petljali oko ljubavi i smrti kao istoznačnog pojma, šta kažete na paradoks ljubavsmrt ili smrtljubav? Neshvatljivo razmišljanje za osobu kao što ste vi. Opa! Osoba kao što sam ja!? A kakva sam ja to osoba? Prezirem olako izrečene procene, ali svakako bih ovo voleo da čujem do kraja. Dakle?, ljubopitljivo sam se nadneo nad njenu neprivlačnu pojavu. Zažmuriću i slušaću, pomislio sam. Blagi i nežni kao prvoolistalo drvce, odgovorila je i, naravno, opet me bacila u razmišljanje. Kakvo li je moralo biti prvoolistalo drvce, čudio sam se čudom, a kakvo tek drugoolistalo? Glupo i naivno svakako, a dalje?, konačno sam pitao. Glupo i naivno su tek bezazlene crtice psihološkog inventara jedinke, i desi se, vrlo često, da se ove odlike mešaju, čak u nekim slučajevima svode pod jedno. Ali, nisam mislila na njih, upravo sam vam objasnila – niste me pažljivo slušali – blagi i nadasve nežni. Zaboga, ona se lakrdijaški poigrava mojim beskonačno rastegljivim strpljenjem. Zurim u belinu s kraja smaragdnog tunela kao u gute zaostalog lanjskog snega s neprilazina i planinskih vrhunaca. Sloboda se, doduše rasipnički, mreška iza, i kapija od gustih isprepletaja bele žice mogla je da bude granica, graničnik, međa, ivica vremena, i da sam hteo, mogao sam konačno da iskoristim posedničke mačje sklonosti ka spretnim pokretima, preskočim, uplivišem u iza, gde je opasnost od nestajanja i gubljenja u nepoznate predele ravna mogućem koliko i nemogućem. I onima iza ona je granica, a mi smo sad njima oni iza. Može biti, nešto smo u povoljnijem položaju, da bolje objasnim – u prednosti, u manjini smo, ako je u današnje vreme povoljnost krasiti se zanimacijom „manjina“. Uzgajani kao egzotični cvetovi s greškom, u umetničkom ambijentu sa obaveznim sazivom svih boja sunčevog spektra (to što su im sujete drčne, pa se i pre nego što se zasebno pokažu – potru, ne umanjuje blagougodno dejstvo na načete duše), ušuškani u heseovsku umetnost dokolice gubimo dah pred lepotom leptira.
NIJEDAN PRIZOR NE BUDI SEĆANjA IZ DETINjSTVA TAKO SNAŽNO KAO LEPTIRI
pisalo je na brvnari pod prozorom. Grcamo u žalu pred jednim starim drvetom, nedelje provodimo s kišom, pratimo večernje oblake i prašnjave lepete noćnih paunovaca, šetkamo kroz vazduh, u besanim noćima istresamo knjige pred noge, preturamo do jutra po istresenoj humci. Kad porazmislim, mnogo mi se dopada život u sanatorijumu pod belim. Da samo znate koliko se zabavljam. Ukućani, rođaci, naročito kvazirođaci, vremenom su sasvim digli ruke od mene (što mi i te kako godi); prostrana vila na ukrštaju Topolske i Petrogradske sasvim je uspela da udovolji njihovim životnim potraživanjima. Dosegli su sreću (dosegao sam je, izgleda, i ja), što se dâ videti po opustelim a razdraganim licima, lišenim svih daljnjih ambicija i zahteva. Čujem, tetka Zlatenija gaji nebo plave hortenzije u preostatku dvorišta, zaliva ih i podrezuje, prepričava nebrojeni put životni udes, partizanštinu, nekada sažetu u potkrovlju novobeogradske dvanaestospratnice, gde je gajila nebo plave hortenzije u saksijama kao zatočenike neba, onamo ih uzaludno premeštala čas na istok, čas na zapad, ne bi li se rascvetale u nebo plavo. Sedi u šupljikavoj hladovini, hekla naslepo jer je odavno obnevidela, i čavrlja. Tražila je, čujem, baš suteren, da je bliže zemlji, dosta joj nebesanja, kao da je samotinjava ptičurina a ne čeljade. Miloš i Jovana siđu katkad da je ušuškaju, prozbore s majkom pokoju, i otrče kojekuda. Zlatenija, čujem, opipava zemlju, gladi nebo plave cvasti, dovikuje za njima: Čuvajte se, deco! Polakote! Druga tetka, usedelica i prznica, ljuta zmija otrovnica, majčina polusestra po ocu, i pre je boravila sa nama, u vili. Majka joj je velikodušno ustupila suterenske odaje na volju. I zaista, preuredila ih je strogo ali ljupko. Baš po svojoj meri, često smo komentarisali. Neka je, jadnica Kosača, nikoga ona nema osim nas, opravdavala je majka njene učestale napade histerije. Čujem da je sada u zapadnom krilu, na spratu, u devojačkoj sobi stešnjenoj između Miloševog i Jovaninog stana. Teško se kreće, artritis joj je onesposobio reumatične ruke pa i onu zdravu nogu. Uglavnom sedi uz prozor, gleda u unutrašnje dvorište. Istočno krilo, s licem ka ulici, zaposeo je, čujem, baksuz, ujak Radivojša, pukovnik u penziji, namrgođeni čilander sa epoletama i ordenjem promašenih nadanja, kog sam oduvek rado izbegavao. Ljubav je ispoljavao ogrubelim pokretima večitog vojnika, od kojih su mi dugo posle brideli obrazi, tutnjalo mi u ušima, a u glavi kloparalo kao što klopara prestareli voz. Mirisao je na kolomast; verujem da je njome svakoga dana podmazivao trofejno oružje. Da se zatekne na priprav ako ustreba, znao je da kaže. Iako je, moram da priznam, ujna Rosa bila sušta njegova suprotnost. Mirna, pribrana, bogobojažljivo nas je poimenice oslovljavala, dodajući obavezno ono – dušo ili srce, i ja sam je, možda i zbog tog olako iskazivanog izliva nežnosti, iskreno voleo i ispotaje sažaljevao u nastojanju da razumem njenu motivaciju da izabere baš mog ujaka. Procenjujem da je bila neuporedivo srećnija na malom imanju nadomak Beograda, a da je useljenje u vilu još jedan promašeni naum ujaka Radivojše. U prestonici si kao usred borbe, sve se vidi kao na dlanu, i sve se zna, opet je znao da kaže. Mansardu je, čujem, povremeno koristio neki daljnji očev rođak, student istorije umetnosti, biće jedan od onih kvazirođaka. Nikada ga u svom životu nisam video niti sam išta čuo o njemu, ali imao je prednost pri useljenju u vilu kao jedini interesent od očeve krvi. Moju radnu sobu, kako čujem, drže strogo pod ključem i unutra nikoga ne puštaju; sve je na svom mestu, netaknuto. Isto su se, čujem, ophodili i prema odaji u kojoj je Ona boravila. Ostaje, međutim, nejasno i neutvrdivo: ko je od pomenutih čuvarključar–odlučitelj? Apetiti ostalih rođaka i kvazirođaka utoljeni su kompromisnom prodajom dela unutrašnjeg dvorišta. Kako čujem, već je nikla šućmurasta trospratnica u neodređenom eklekticizmu. I napravila je džinovsku senku što je pojela vilu „Natalija“, zajedno s preostatkom dvorišta, a što je izuzetno godilo nebo plavim hortenzijama jer, opšte je poznato, hortenzije najbrže bokoraju i cvetaju u debeloj senci i hladovini. Naposletku, da razjasnim ko je „Natalija“ ili, još bolje, od koga sve ovo „čujem“. Pomislićete, sigurno, da sam zreo za ludnicu, načisto skrenuo ili tome slično, ali, rizikovaću. Dakle, čujem od Natalije Tiosavljević, moje davno upokojene babe po ocu, negdašnje varoške srcolomke, jedine kćerke trgovca finim tkaninama, uglednog beogradskog građanina, gospodina Svetolika Jevremovića. Vila koja je uskoro ponela njeno ime, svadbeni je dar porodice Jevremović mladim Tiosavljevićima. Posle je, istim povodom, darovana tek venčanim Tiosavljevićima, mojim upokojenim roditeljima. Iako u njoj nikada nisu boravili, desilo se, eto, da je vila „Natalija“ jedini imetak očuvan u porodičnom vlasništvu. Natalija Tiosavljević je umrla u snu, u svojoj stolici za ljuljanje. Kažu: srce joj prepuklo (neproverena, rekla-kazala dijagnoza pretočila se u zbilju), na dan sinovljevog venčanja. Ovde se, pojašnjenja ove misterije radi, mora napomenuti da je moja majka iz ljute krajiške kuće (izbegle s Korduna). Po čemu je znamenita? Ne znam. Ali, žulja me podatak koji sam doznao neposredno pred dolazak u sanatorijum, i to od rođake u trećem kolenu, sa ogromnim crvenim usnama meduze i plamtećim kovrdžama zastrašujuće Gorgone. Rekla je doslovice: Sva zdrava i sposobna čeljad davana je u vojnu! I mene zovu Vojna.
_________ Bilješka: MANASTIR VITOVNICA sa crkvom posvećenom Uspeniju Presvete Bogorodice. Po predanju, podignut je u vreme kralja Milutina (1282–1321), iako o njegovoj gradnji pouzdano obaveštava i dvojezični (ćirilski i jermenski) natpis iz 1218. godine. Adresa: Melnica kod Petrovca na Mlavi (Srbija); stanje: muški manastir, aktivan.
