KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Interview arhiv
30.8.2009
Svakodnevnica je puna neregularnosti


Igor Marojević, pisac i urednik izdavačke kuće „Laguna“ iz Beograda




















Ovo vreme je po svom duhu, što se samog stvaranja tiče, generalno naklonjenije audiovizuelnim narativima nego prozi, ali književnost treba da prihvati svoje vreme i da im otme deo sredstava: da se u svojoj promociji maksimalno ispomaže tehnologijom uključujući i internet.




Tvoj novi roman „Parter“ već ima brojnu čitalačku publiku. Tome je zasigurno doprinela i tematika, priča o snalaženju u Zemunu u vremenu sadašnjem. Da li si se umorio od istorije, koja je negde čini se tvoja velika tema ili te je svakodnevica više inspirisala?

Osetio sam neku vrstu urgentne potrebe za uobličavanjem jedne neposredne stvarnosti. Sa svim svojim sudarima koje nudi – sudarima opšteg usvajanja prozapadne političke retorike i privida protestantskog ekonomskog sistema te ateističkog sistema vrednosti s jedne i pravoslavne repatrijarhalizacije s druge strane – srpska tranzicija mi se ukazala kao neka vrsta epohalne teme. Gde god postoje takvi strukturni sudari, u svakodnevici je mnogo posledične groteske koja je jedan od preduslova za odlučno pisanje proze. Dakle, dobio sam mnogo gotove gradje, što sam hteo da iskoristim u „Parteru“ ali i u drami „Bar sam svoj čovek“. I to je sve, u smislu da ću se posle ovog vratiti istoriji; tj. svojim paraistorijskim ili antiistorijskim romanima. Tačnije, već pišem treći deo Etnofikcije, roman koji govori o masovnom progonu Nemaca iz Vojvodine 1945. godine.

Dosta si se u „Parteru“ bavio međuljudskim odnosima, ali i odnosom gestova i reči. Ovo je možda prvi roman u srpskoj književnosti u kome se gestovima pridaje veliki značaj. Zašto si se fokusirao na tumačenje gestova?

Gestovi koji nisu u skladu sa porukom koju se čovek trudi da pošalje prvi su, najočigledniji znak da s njime nešto nije u redu, ili da je u boljem slučaju u pitanju tip sumnjivih namera. Takve likove i gestove kod nas vidite na svakom koraku: dakle, posvuda imaš siguran način za brzo i tačno tumačenje ljudi na koji malo ko obraća pažnju. To je najbolji znak da zapravo s društvom nešto debelo nije u redu. Ja sam pokušao da „Parter“ napišem s jedne strane kao roman o ljubavi i otudjenju a s druge tako da čitalac koji na primer ne kapira odmah ishode svih relacija koje se grade u njemu, može da čita „Parter“ i kao svojevrsnu proznu studiju o gestovima i tako dospe u priliku da otkrije čitav jedan novi svet uzroka i posledica.

Meni je inače super kod naše svakodnevice što je toliko puna neregularnosti da nudi dosta ekskluzivne građe, ujedno i prilično pomerene, tako da pisac ne mora da previše radi na oneobičavanju ako piše realistički. Utoliko je iole ozbiljnom piscu bolje što ima slabu konkurenciju budući da je srpska književnost puna zaostalih i dekoncentrisanih literata koji ne bi prepoznali ekskluzivnu građu sve i da im malobrojni književni arbitri mašu njome pred nosem kao nacionalnom zastavom.

Ti si pisac koji relativno često gostuje u medijima, komunicira rado sa publikom na promocijama, putem interneta, imaš svoj fan klub na fejsbuku. Razbijaš famu o nedostupnosti i zatvorenosti pisaca koji „tiho stvaraju u svojoj radnoj sobi“. Koliko je za pisca teška ili laka ta komunikacija? Šta je ono najvažnije što si naučio od svojih čitalaca?

Kod nas je pre svega popularan mit o piscu boemu sklonom poetici ciroze jetre, evolutivna greška iz 19. veka. Ja sam u poslednjih desetak dana na svom lap topu pisao treći deo „Etnofikcije“ u Zemunu, zatim u Pragu, pa u San Sebastijanu i na kraju u Barseloni. Drugim rečima, ne znam baš kako zvuči aristokratski, da ne kažem aristosratski mit o pisanju u svojoj sobi s obzirom na duh 21. veka. A ništa nije lako, pa ni neposredna komunikacija s čitaocima, no ništa što čovek sam odabere da radi nije vredno žalopojki. A za pripadnike pomenute dve kaste pisaca, one devetnaestovekovne i one aristosratske, uobičajeno je da rado kukaju o pisanju kao nošenju preteškog krsta. Preteški krst, my ass. Ko te tera da ga nosiš?

Preferiram komunikaciju s čitaocima jer su oni jedini sloj književnog života koji stavove iznose bezinteresno, bili oni pozitivni ili negativni. Pre svega sam osluškujući puls svojih čitalaca naučio da pišem jednostavnije ali tako da prozu ne zakidam za dublje slojeve koje sam bio imao na umu. A to je možda jedini način pisanja okvirno adekvatan duhu vremena. Dakle, bez želje da fraziram, čitaocima dugujem mnogo, a onim profesionalnim, tj. književnoj kritici, premalo.

Koliko vremena provodiš on line i šta na internetu najčešće čitaš?
Koliko internet pomaže ili odmaže književnosti? Šta misliš o elektronskim knjigama, blogovima, on line časopisima?


Kad imam vremena, na internetu provodim dva-tri sata dnevno. Prvo ono što je deo posla: čitam i eventualno komentarišem eventualne komentare na svoje intervjue ili tekstove i knjige. Takođe se dopisujem s fanovima.
S jedne strane, internet odmaže svemu što ima neposredne veze sa mišljenjem. U jednom trenutku bio je to najbolji mogući izum zato što je učinio mogućim brzo uspostavljanje veze među korisnicima i da mnogi detalji znanja postanu zasebne oblasti. U medjuvremenu, uskočivši u medijsku utrku koja na dugi rok nije mnogo benignija od nuklearne, internet je postao jedno od sredstava koja odašilju preteranu količinu informacija, što ljude čini neizostavno površnijima, okrenutijima lokalnoj „svesti“ i sl. Sad, sve što si pomenula u pitanju vidim kao priliku u okviru neprilike. Odnosno, ovo vreme je po svom duhu, što se samog stvaranja tiče, generalno naklonjenije audiovizuelnim narativima nego prozi, ali književnost treba da prihvati svoje vreme i da im otme deo sredstava: da se u svojoj promociji maksimalno ispomaže tehnologijom uključujući i internet.

Urednik si u „Laguni“, prestižnoj izdavačkoj kući u Srbiji. Kakva je saradnja između izdavača, pisaca i urednika na relaciji Beograd-Zagreb ili obrnuto? Kakvo je tvoje iskustvo?

Vrlo arbitrarna saradnja, koja se obavlja po nekakvom ključu, s tom razlikom u odnosu na doba vladavine komunista što „razmenu kulturnih dobara“ najčešće ne diktira nikakva država nego jaranstvo i polujaranstvo. Strukturni problem je u tome što u Srbiji postoji tržište knjige više okrenuto čitaocima a u Hrvatskoj više Ministarstvu kulture. Naime, po mom uvidu, tamo cene diktira pre svega potreba izdavača da opstanu putem državnog otkupa, zato su po dva do tri puta one više nego u Srbiji. Dok god politika cena u Srbiji i Hrvatskoj bude tako različita i u tom smislu ne bude uspostavljen elementarni paritet, teško da će moći da ponovo uspostave zajedničko tržište koje bi trebalo da nam svima bude primarni interes. Ovo ne kažem ni zbog kakve jugonostalgije, nego iz proste računice.

Jedna od tvojih velikih tema je multikulturanost. Kako je vidiš na ovim prostorima?

Neki čitaoci kojima se inače dopada kritički tretman multikulturalnosti u „Šnitu“, malo su se čudili što sam navodno previše politički korektan u esejima. Ja vidim ova dva fenomena bliskim i medjusobno i inače i primenjeno na Balkan. U prozi se, bar od Tomasovog „Belog hotela“, i holokaust može parodirati pa to svakako može da bude slučaj sa manje bolnim oblicima istorije, a pogotovo kroz prizmu sadašnjice koju čine multikulturalnost i politička korektnost. Otuda je „Šnit“ roman kakav jeste: govori o Drugom svetskom ratu, između ostalog, kroz prizmu multikulturalnosti, konkretno relativno mirnog saživota Srba, Nemaca i Hrvata u Zemunu pod NDH s poentom da to nije bio multikulturalizam kao posledica nikakve svesti, dakle političke korektnosti, već najobičnijeg straha. E sad, kao gradjansko lice znam da živim u društvu koje nije prošlo razne razvojne faze, pa ni prvobitnu akumulaciju političke korektnosti i multikulturalnosti. I onda smatram da u tom smislu treba biti oprezan. Kad čujem naše obične ljude kako tvrde da Rome treba zvati Ciganima jer i oni tako sebe zovu i onda to potkrepljuju situacijom u nekoj od najrazvijenijih zemalja, praveći dakle analogiju izmedju npr. Engleske i sredine u kojoj je, ili čijoj najbližoj okolini, od 1991. do početka 21. veka, dakle do pre čak desetak godina, zbog nacionalne netrpeljivosti poginulo nekoliko stotina hiljada ljudi, ponovo pomislim koliko je glupost moćno oruzje. Oni koji ga koriste, tj. političari, u stvari na nekom makronivou primenjuju priču o multikulturalnosti na kulturno trusne zone čime, već, ne postaju primarno glupi nego zli. Što naravno ne znači da nisu glupi.



Razgovarala
Violeta Vučetić

Pročitano 2903 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com