KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Proza arhiv
6.8.2009
Komarci




I Had a Dad
He Was Big And Strong

Perry Farell



203: Ništa raid. Ništa autan. Ništa ne pomaže. Ništa.

201: Nežna sazvučja. More. Harmonična prostirka za nabreklo sunce. Hodža zaneseno nariče. Ja ga čujem na taj način, kao trenodiju. Sony Ericsson T230 kaže da je 05:01. Rojevi komaraca uzdigli su se iz prljavog plićaka i zarivaju se u moj trbuh čitave noći. Nisam ni pokušao da ih poubijam. Ništa ne vredi. Baš ništa.

203: Već prvog dana su mi se smučili. Te njihove nasmejane njuške, nametljiva ljubaznost, sve je neprirodno. Smrde, ja tvrdim da smrde, a nigde na internet forumima nisam pronašao tu informaciju, i šta sad? Šta sad? Dve nedelje u smradu. Viču, dobacuju, my friend, ma jebem ti mater, ja ti nisam prijatelj.

201: Čovek iz susedne sobe izgleda potišteno. Još u putu sam primetio kako ne gleda u svoju ženu dok joj se obraća. Jutros je vodio decu na plažu i krvnički pretukao sina. Šutirao ga je i udarao papučom. Dečko je želeo gumenog krokodila koji je, pokriven prašinom, preživao pred malenom prodavnicom pored koje su prolazili; pokušao sam da ga podignem, onako zgrčenog i pribijenog uz žicu kojom su ogradili goste ekskluzivnih apartmana na obali. Ugrizao me je, pljunuo i nastavio dalje sam. Posmatrao sam devojčicu kako postiđeno podiže tešku torbu s peškirima i hranom i kreće za njim. Voleo bih da se zove Anđela.Zamahnuo sam ka njoj tim imenom kroz omamljujuću jaru. Nisam je pogodio.

Na oštećenoj limenoj reklami pred prodavnicom ispisano je Mert Market. Mert, Mort...Tražio sam zajednički koren. Možda je prodavnica smrti, tržište smrti, smrt... Da li tada postoje i smrti različitog kvaliteta? Koja je cena smrti? Čime je kupujemo za sebe? Sigurno škripi to Mert dok ga oni izgovaraju. Kroz borove zraci razjarenog sunca trljaju gola leđa pogurene devojčice. Voleo bih da se sve one zovu Anđela. Sve one.

203: Na plaži je predivno. Talasi, travuljina, đubre sa brodova, tip koji vuče kamilu za sobom i traži pet lira da bi se neko slikao sa njom, kamila koja bazdi i vuče se za tipom koji joj je nakačio torbu pod šupak da se ne bi iseravala i ispišavala po plaži, bitange koje kradu kukuruz, peku ga i kuvaju u nekakvom đavoljem loncu pa ga prodaju za dve jebene lire, žvalavi Turčin sa kamenim đevrecima tri puta skupljim nego u prodavnici, debeli ološ koji nerazgovetno urliče i nosi nešto na glavi, u tom nečemu su valjda dagnje, pederčić obrijanih nogu koji mi svakog dana uzme po pet evra za rasklimatane ležaljke sa trulim suncobranima, neprekidno se smeška Veri i smara pričama o Marmarisu, gde je, navodno, radio pet godina, boli me sve i da jeste, pun mi je ciganije i uličnih mudraca, tu su i neke prostakuše s juga Srbije, sve jedna ružnija od druge, traže sebi partnere za parenje, blago njihovim retardiranim roditeljima, dve-tri pijane Turkinje koje samo leže, poručuju jeftino tursko pivo i proždiru neka sranja sa paradajzom, jedna od njih se pre neki dan ispovraćala u more, umila i izašla na obalu ozarena kao da se ništa nije dogodilo, beogradska fuksa i njeno razmahano dupe pred očima nagojenog, debilnog tipa punog love i njegovih antipatičnih pajtaša koji drmusaju glavurdama u ritmu muzike za belosvetsku pederastiju, pripadnici Al-Kaide sa svojim ženama mumificiranim u šljašteće prnje koje im je Alah lično poslao da se u njima operu u ovoj svojoj močvari. Super je. Oduševljen sam. Život je lep. I sunce sija nama. I svakog dana cveta jorgovan.

201: Sanjao sam kako dorirujem cveće posle kiše. San je mirisao.

203: Sumnjivi ćelavac mi je sinoć konspirativno prišao i objasnio kako su u njegovom restoranu cene za Srbe daleko niže od onih za Irish people. Pitao sam ga kolike su cene za pse. Pažljivo nas je osmotrio i rekao Ali, gospodine, gde je Vaš pas?

201: Dečko koji naplaćuje ležaljke me svakog jutra obavesti kako sam njegova prva mušterija, te kako od mene zavisi da li će njegov radni dan biti srećan.

203: Kaže Vera, idemo na Long Beach. Kao da smo u Majamiju, jebote.

201: Jurodivi čistač plaže ima ritual. Uđe u more do ramena i dlanovima udara po površini vode. S vremena na vreme zagnjuri lice na trenutak. Neprekidno peva istu pesmu. Samo aaaaaaaaaaa, samo to čujem. Simulira. Želi da nas uveri kako zna da pliva. Verovatno svi to radimo. Samo, njegova je simulacija umetnički uspešnija.

203: Na debelim jastucima punim peska ležala je matora Engleskinja. Nepomična. Satima. Mislio sam da je umrla i da sam jedini ja toga svestan. Zadovoljno sam se smeškao. Na kraju je ipak ustala.

201: Dohvatio sam šarenu loptu i vratio je ružnjikavoj mlađoj ženi. Iz Srbije je. Malo sam teže govorio zbog višednevnog ćutanja. Preko chat-a je upoznala Brazilca zaposlenog u hotelu Fantasia. Došla je samo zbog njega i kaže da ga voli.

203: Svi normalni uplatili su letovanja ženi i deci. Da ih iznenade. Ja ne mogu ove godine, dušo, posao, znaš, važno je da deca budu na moru, zbog zdravlja, znaš, lepo se provedite.

201: Ja vidim. Devojka sa kateterom na nozi. Starica razjedenog lica, sa šavovima po ogoleloj lobanji, koja sunča grudi unakažene alergijama. Obrijana stomačina zadriglog Škota u koju je utisnuo nasmejano lice turskog mladića. Ja se plašim. Bolest je.

203: Reći ću mu. Vera! Vera! Vera! Provlači moje ime između potamnelih zuba. Melje ga njima. Sinoć je negde nestao a ja sam povraćala. Reći ću mu, sad znam. Sad sam sigurna.

203: Gadno sam se napio ovog njihovog piva kod Omera. Kad ga tako nazovem on se glupavo isceri i stavi ruku na usta. Bolje je u njegovoj šupi sa Osmanlijama nego pored hotelskog bazena sa sopstvenom ženom i decom. Omer me je ispratio, a ja sam otišao do mora i skinuo sve sa sebe. Plivao sam. Hteo sam da izađem iz ograđenog dela. Zatvorio sam oči a između nogu me je stezalo nešto ledeno i prijatno u isto vreme.

201: Ostao sam poslednji na plaži. Tamo, sa zapada, čeličnim kukama vuku sunce na dole. Ostane nešto što nije obična noć. Ostane nešto što je neprolazno.

203: Sad su svi tu. Krenuo sam da izbacim smeće i pred kontejnerom sreo grupu Aboridžina. Deci sam rekao da beže od njih glavom bez obzira ukoliko žele da sačuvaju guzice. Lepo sam im objasnio da je njih toliko zato što će vremenom jedni da jedu druge, tačnije, da su ovi mlađi hrana za starije. Vera me je žalosno gledala. Kao da je htela nešto da kaže. Srećom po nju, to se nije desilo. A popodne su pristigli Drakulini potomci, direktno iz Evropske unije. Čopor neuhranjenih tinejdžera koji nikada do sad nisu videli more i u skladu sa tim se ponašaju, njihove nastavnice koje kao da su upravo obile sopstvene mrtvačke sanduke, kao i vođa puta, foto-robot većine serijskih ubica. A po hodnicima hotela se neprekidno šunja gad iz susedne sobe, plav, visok, ćosav, sve nas prati sa strane, po rukama mulja neko blokče i knjigu koja se zove Smrt u Veneciji. I to je došlo iz Srbije...Sam čovek došao na more. Zapisuje nešto. Misli. U njegovim godinama ja sam letovao po javnim kućama...Lepo društvo imamo, u tri pičke materine.

201: Neobični su. Neobično uporni. Napadaju te po cenu sopstvene smrti. Da li zaista mogu toliko da uživaju u našoj krvi? Toliko da postane vredno njihovog života?

203: Aboridžinski poglavica me podseća na Sadama Huseina. I na Staljina. Malo i na Vajtu. Takav je neki, majke mu ga.

201: Ima ih dvadesetak a smestili su ih u dve sobe. Recepcioner im je nešto govorio, a oni su mu odgovarali na izlomljenom engleskom. Tu su deca stara oko pet godina, dečaci različitog uzrasta, jedna devojka, on i žena.

203: Neprekidno ubijanje komaraca poteralo me je u toalet. Tamo im je centrala. Komarcima. Ne znam odakle ulaze. Proverio sam mreže na prozorima i nisam pronašao nikakve rupe na njoj. Vera se umotala u iskrzani prekrivač i hrče. Deca već satima sanjaju neka svoja sranja. Ne mogu da prebrojim otoke posle njihovih ujeda. Mrzim ih. Neću zaspati sve dok i poslednjeg ne zalepim za zid. Neću zaspati ni bez njih, s obzirom da su podivljali Aboridžini počeli da vrše neke svoje obrede dole niz hodnik. Užasno se znojim već danima. Kao groznica...

201: Lepe su dok ulaze u more. Tada uopšte nisu svesne sebe. Uopšte, ono što ja vidim u njima one nikada neće. Niko neće, nikada. Zbog toga sva jeza. Komšija je jutros napao njihog nastavnika; stegao ga je za vrat i psovao mu majku rumunsku u hodniku. Ovaj je jedva uspevao da izgovori nešto kao nu, ili nuj, nisam siguran. Učinilo mi se da mu oči napuštaju duplje od siline stiska, da će iscureti pod staklima zamazanih naočara. Rumun je samo želeo da ih probudi, ali je prenaglio sa kucanjem. Voleo bih da ja mogu umesto njega. Nežno. Kao manje od dodira. Kao lahor.

205: Rekla sam mu da ja razumem ljude na letovanju, opuštenost, alkohol, ali da ne mogu da dozvolim da me neko tri noći neprekidno zlostavlja. Lupaju vratima, dovikuju se, trče po hodniku, ispuštaju životinjske krike. Taj mutavac sa recepcije je samo potrešeno klimao glavom i govorio this Turk people? Rekla sam da su to ti ljudi, samo zato što je menadžeru hotela saopštio da je problem u sobama 211-212. Meni oni ne liče na Turke. Koga će on sutra opomenuti, ne znam. Ako uopšte to uradi.

211: Čekali smo da se on probudi. Niko nije smeo, pa sam položila ruku na njegovu kosu i rekla, Papa...

203: Svako jutro mi se kaki, baš svako jutro! I ne smem da ti kažem, tata, ne smem i ne smem! Ti ćeš se ljutiti, vikaćeš i tući ćeš me pred svima. Mama samo spava i pije njene lekove. I plače, kad ti nisi tu. A meni se kaki. Sakriću se iza one kućice na plaži dok budeš vodio Ivanu u vodu i tamo ću kakiti. Pa šta? Niko me neće videti.

203: Vidim, stigla je nova tura seljobera iz Srbije. Još samo devet dana da izdržim. Svako nosi po dvanaest torbi. Valjda vuku za sobom Karneksova gotova jela. Direktno iz Ostružnice, crkli dabogda!

201: Žena iz sobe 205 se žalila recepcioneru na ljude sa kraja hodnika. Nije videla da je gledam sa zajedničke terase. Sjurila se dole bosa u prozračnoj, kratkoj spavaćici i ja sam video da ima stopala šumske vile. Raskošna i neobuzdana žena.

211: U nedelju uveče, rekao je, svi moramo da budemo spremni, obučeni u najlepše stvari koje imamo, da ponesemo zastavu koju smo kupili u gradu i idemo u centar. Rekao je i kako smo samo zbog toga došli, da vidimo kako će nam vratiti našu zemlju.

203: Prskali su komarce da bi ovi još više povilenili. Vajta se šepurio u drečavom dresu meni nepoznate fudbalske reprezentacije i urlikao kao da se raspada od tri tumora. Vera je pizdela i tuširala se svakih pet minuta a ja sam se živ ismejao. Još kada su pijani, zrikavi Rumun kog sam umalo zadavio i recepcioner pored bazena zapevali u pola noći na rumunsko-turskom hit ki, ki, ki, ki, kii, kii - o, o, o, o, oo, oo, oduševio sam se. Šteta što ovakve stvari ne prijaju od početka.

201: Konačno sam uspeo da izvučem, koštalo je, recepcioner se pozivao na diskreciju gostiju, ali morao sam da saznam. Berkan Boblanli, tako se zove. Turčin iz Holandije. Tamo je upoznao i oženio ženu poreklom sa Surinama i otišao tamo za njom. Kaže da se vratio da pomogne.

211: Htela sam da odem sama na plažu, ali mi nije dozvolio. Ošamario me je, uhvatio za kosu i odveo pred ogledalo. Pribio mi je lice uz staklo i vikao Ti da ideš sama! Ti da ideš sama! Pogledaj kakva si! Da te gledaju tamo samu?Da li misliš da sam ja lud?

201: Slika je ukočena u tamnoj dubini. Prelaze ledinu između kontejnera i Ulice ruža. Usijana prašina im obavija gole nožne članke. Obučeni kao za proslavu, muškarci u lakim košuljama razigranih boja, raskopčani i snažni, većina sa tvrdim bradama boje uglja ili oštro zašiljenim brkovima. Raščupana deca koja se divlje osmehuju i sapliću o nisko grmlje.Uspravno hodaju žene ponosnih lica. Zauvek nema majka sa otvorenim crnim kišobranom u sitnoj šaci, pogleda prigušenog u sparnoj senci. S leve strane je ona. Ne mogu dobro da je osetim. Preplavljen sam njom, ali je nedovoljno. Ja sam nedovoljan. U njenim velikim očima ja ne mogu da budem. Ni gadan ne mogu da budem. Ništa ne mogu. Premazala je blago otkrivene grudi svojom tugom, posula se njom i predala je suncu. Jedan od starijih sinova vuče za sobom kofer u kom su peškiri. Berkan je metar ispred svih. Njegove žile pucaju. Ispljuvci nečistog plamena iz njegovih mahnitih, bolesnih očiju. Berkan je lav. Strašan lav.

205: Noću hotel ječi kao ukleta kuća. Onaj najstariji se dernjao: Edgar, Rud, Džimi, Frank. Bog sveti zna šta su radili.

203: Utrljavao sam Veri i deci mleko za sunčanje po leđima. Odlična stvar, Sun Block faktor, namažeš i sunce ne može ni da ti priđe. Proizvođač pouzdan, čuvena američka kompanija Fruit of the Earth, cena prava sitnica, pet lira, inače su oko petanest. Vera se malo bunila kada sam ga kupovao, ja joj kažem, šta ima veze, to i američki vojnici utrljavaju u guzice dole u Iraku, pa šta im fali? Američke svinje. Američke nakaze. Sjebaće vas sida.

201: Teško ih je naterati da govore o politici. Neće da priznaju da su i oni dospeli u našu situaciju. U nedelju će i oni glasati protiv nečega. Overiće priznanje da više ne veruju ni u šta. A već danas im se groza zbog tog saznanja nakuplja po desnima.

211: Papa nas je sve skupio u jednu sobu i vikao. Otkad smo došli ovde, ponaša se kao propovednik. Znam da nas niko ovde ne voli. Svima smetamo. Žale se na nas. A on mora, samo ja znam da mora. Mora da bude tu kada se to desi. Njega su uvredili, toliko toga ružnog su mu rekli. Tamo, u Holandiji. Rekli su mu da je pas i terorista. Da su mu deca pacovi. Ni tamo nas niko nije voleo. I tamo smo svima smetali. I tamo su se žalili na nas. I srušili su skvot, na kraju, ostali smo bez kuće. A on je toliko radio. I ništa nije vredelo. Spavali smo u podrumu kad je ušao s novinama. Bilo je jutro, ali to u podrumu ništa nije značilo. Uopšte, za vreme našeg života u podrumu malo toga je nešto značilo. Svečanim glasom nam se obratio i rekao kako će nam vratiti zemlju. Da se spremimo, uzmemo sav novac, i krenemo da dočekamo svoju zemlju kako dolikuje. Ja znam, dok ga slušam, da je lud. Lud od sreće. Od nade u sreću. U nedelju, rekao je, slavimo rođendan. Veliki, zajednički rođendan. To čekam. Kad sve prođe, pobeći ću. Biću s njim dok bude plesao od radosti, to mu neću uskratiti. A kada tama bude najteža, kada me pritisne i polegne na slani pesak, pobeći ću. Hoću.

205: Surinam (Wikipedia)

203: Jedan ili stotinu, svejedno je. Taj jedan ponekad me više iznervira, sam je, lukav, podmukao, ne mogu da ga pronađem a počne da zuji čim ugasim svetlo. Pronašao sam im leglo, mamicu im jebem. Tamo, prema plaži, malo ispred buržujskih apartmana, ima jedan kanal. Po trsci se gegaju šugave patke na koje neprekidno laje olinjala psina. Čitav kanal zaudara na samo srce kanalizacije i odnosi lavinu govana u nepoznatom pravcu. Smem da se kladim da se ista ta govna ulivaju u more. Pre ili kasnije, sve završi u moru. Sutra šaljem razlednicu: Pozdrav iz šahta! Draga mama, lepo se provodimo u Septičkoj Jami... Tu se kote, prija im miris. Ljudska govna ili krv, sve je to isto.

209: Razumite vi mene, gospodine, ovo se nikada ne bi dogodilo u Ukrajini. Naravno da se i ostali žale. Sad vi zamislite kako je nama dvema, pa mi smo im najbliže, soba do sobe. Mi ćemo vas prijaviti, da, da, hoćemo, ovo vaše ruglo od hotela u kom je divljacima dozvoljeno da maltretiraju poštene goste. Kako sam rekla šta? Ne, white people, wild people. Wild people, da li ste vi gluvi?

203: Kako sam mogao da budem toliko glup? Mene da namesti odvratni Bekir iz putničke agencije? Mene? Turčin da me namagarči? Bože blagi... Tri sata do ispražnjenih krečnjačkih bazenčića u kojima polupijana ruska bratija sa uživanjem leži i piša. I to sve sa talibanom iz Engleske i njegovom u Betmena maskiranom ženom. Sa Švabom koji je u stvari Italijan, koji se smeje i bez prestanka govori o nemačkom obrazovnom sistemu i video-kamerama. Tu je i za opelo spreman Irac stegao svoju babu za ruku, imaju svako svoj ipod i svom se dušom unose u reči koje izgovaraju omiljeni im izvođači notornih baljezgarija. Ali, to nije kraj, stigla je i istetovirana krmača koja je na skrnavom engleskom živčano komentarisala kako je autobus prepun Srba i nemačkih nacista,. A, da, i živopisni vodič, koji je više puta pružao oznojanu ruku svima i upoznavao se, Hello, my friend, I am Masun, how are you? Sad sam dobro, bolje mi je čim sam tebe video. Pa kaže, lekovito blato, valjajte se u njemu svi vi idioti, pa Kleopatrino kupatilo, a u njemu autentična žabokrečina i dlakave domaćice iz istočnog bloka. Stefana sam zalepio za zemlju, zverao je okolo i ispao mu je sladoled koji sam platio dva evra, e nećeš sine, ili ćeš biti normalan čovek, ili ću te ubiti. Ja sam te napravio, ja ću te i ubiti. Vera je ćutala. Imam mutavu ženu, jebote, da li sam ja najsrećniji čovek na svetu? Nema veze, prođe i petak. U utorak uveče ja sam u Železniku, pijem pivo sa komšijama na klupi i jebem ale. Nema više sehir merkezi, nema više indi bindi, nema više sahil sitelleri, nema više. Nikad više.

201: Vetar je odneo dan, kao i nekoliko prethodnih. Zbog vetra ne znamo da gorimo. Zaspao sam na plaži i sanjao neplivače. Kada sam se probudio, oni su bili tu. Svi do jednog. U snu sam, ipak, mogao da vidim i sebe.

211: Iskrala sam se iz sobe oko tri sata po ponoći. Pored bazena je sedeo mladić iz sobe 201. Spavao je. Čist. Kao tek porođen. Oterala sam komarce sa njegovih ruku i podigla mu knjigu sa zemlje. Volela bih da znam njegov jezik. Njega boli. Poljubila sam ga u čelo. Kada se probudi osetiće da je imao nešto.

201: Nimfe. Puno more njih. Teško mi je bilo danas. Da gledam neke od njih kako se trljaju o koščate dečake. Kako nameštaju svoje osmehe, kako ih kvare za njih, mame ih, zovu, udaljavaju se od obale, čak i one koje ne plivaju dovoljno dobro. Gađenje je ono što ostaje. Želim da ih dodirujem ali se plašim gliba ispod kože. Oni smeliji ih privlače, ne dozoljavaju im da se odmaknu, znajući kako one to i ne žele. Čekaju noć da skinu papuče i tiho se upute po stazama od jeftinog hotelskog tepiha, tražeći jedni druge, prislanjajući se uz tapacirane zidove hodnika, nespretno ukrštajući vapijuće jezike. Jutro posle imaće ukus tuđe pljuvačke i krvi isisane iz tuđih izgriženih usana. Kao komarci.

I ja ne znam gde ću stići kada krenem odavde u ponedeljak. Da li uopšte mogu negde da stignem? Da li postoji mesto na koje želim da stignem? Ili je neophodno da ga napišem. Kao i sve što pišem. Sav svoj život. Da li i dalje želim da se izdižem iz sopstvenih reči, da dovikujem njima, da otpozdravljam njima? Da volim njima, Da umirem njima?

Anđela napregnuto pamti horizont. Po usnicama prevlači crvenu lizalicu.

205: Onaj iz dvestatrojke je urlikao na sina: Ne diraj tog pacova slepče, vidiš da je mrtav, ne diraj crkotinu!

211: Papa je kupio bubanj. Kaže da ćemo večeras da pevamo zato što je sutra nedelja koju smo čekali zbog svih onih nedelja koje ćemo tek doživeti.

203: Za sat vremena interneta sam platio dva evra lopinama iz hotela. Situacija je zajebana, tako bar kažu okupatori sa B92. Temperature u Srbiji oko 50 stepeni, stalni požari, moguće vanredno stanje. Ubistva, Kosovo, zajebancije. Sutra izbori u Turskoj. CHP, AK, DP, strah od ekstremizma i nadiruće islamizacije. Neka, neka. Samo napred, braćo Turci, svi u džihad, tu je Bagdad. Ustaše iz UEFA izbacile Partizan na godinu dana. Zlo je.

205: Znači, nabavili su i instrumente. Majko mila.

211: Papa, psssssssssssssttt! Please papa, don’t be that loud. Please…

201: Plakala je i izašla na terasu. Čuo sam njenog oca kako jarosno udara u jedan od onih malih bubnjeva koje prodaju na svakom mestu u gradu.

203: Sutra, sutra ću mu reći.

203: Stalno sanjam kako tata viče na nas. Ja ne volim to da sanjam. Volela bih da sanjam nešto drugo. Volela bih da sanjam belog zeca.

203: Romania is shit! You are shit! Omer! Omer! A beer for my friend from Romania!

211: Htela sam da skinem haljinu, tamo na terasi, pred njim. I da mu kažem da sam njegova. Da me uzme zato što je dobar. I da me ima. Da se venčamo na obali baš sad, zato što su talasi puni mesečine. Da me poljubi. I da odemo. Htela sam.

206: But, sir, we are in European union. Do you understand? European union!

203: Ti, ćoravi? Ma nemoj! Ma nemogiće! Vi ste zoološki vrt Evropske unije, znaš ćoro? Ti i tvoja ćorava deca. Imaš ti dece? Nu? Šta ti je to, ne? Aha, ti si impotentni pavijan u tom zoološkom vrtu. No, no, I was telling you how happy I am for meeting someone from European union. I am not angry, no, no. Drink, my european friend, drink.

211: Moja usta su puna komaraca noćas.

203: Slušaj me pažljivo, pičko rumunska, sada ćemo popiti jednu za Drakulu i za ovog junaka na mojoj majici. Ma, slušaj me, gde sad gledaš makju ti žvalavu, za Drakulu iz Rumunije i ovog junaka, on ti je kao Drakula iz Srbije, this hero is serbian Dracula, do you understand me?

201: Čovek iz sobe 203 i nastavnik iz Rumunije dovukli su jednu malu Rumunku u zapuštenu kafanu pored hotela i teraju je da svira flautu. Popeli su je na sto, Rumun nešto nerazgovetno naređuje. Dete izgleda kao tek probuđeno i ne do kraja svesno šta mu se dešava. Anđelin otac joj zadiže suknjicu i ljubi noge a ona pišti kroz usnik flaute. Rumun joj se uneo u lice i prska znojem njene drhtave prste.

203: Ajmo, Drakula, ki, ki, ki, ki, kii, kii, o, o, o, o, oo, oo, pevaj vampirčino! Zube
na sunce! Sing, sing my friend!

211: Za mene je. To iz flaute. Za mene je.

201: Za mene je. To iz flaute. Za mene je.

203: Vajta je sve pokvario. Spustio onu malu i poslao je u hotel, počeo da nam preti, bar mislim da je to radio, ništa ga nisam razumeo. Drakula je otišao do toaleta i ostavio me samog sa urođenikom. Tu je Omer ispao najprisebniji pa nam je obojici doneo po pivo i iskezio se ljubazno vičući It’s free, it’s from me. Odnekud se stvorili i Vajtini sinovi, njih stotinu, čini mi se, posedali po uglovima kafane kao u iščekivanju daljih naređenja. Jedan od njih, mršav, ali nezgodnog pogleda, doneo je bubanj i stavio ga pred oca. Dok je matori gledao ponoćne vesti na turskoj televiziji, pitao sam malog da li su iz Australije. Sadam se naglo okrenuo ka meni, ne ispuštajući limenku iz ruke i izgovorio, kao da hoće da me pljune o oči, We were from Surinam. We were from Holland. From this moment, i uperio je prst ka plastičnom zidnom satu na kom je pisalo Kušadasi, We have our own country and we are from Turkey.

211: Brzo sam se spakovala dok su spavali. Torbu sam gurnula pod krevet. Izbacila sam ruku kroz prozor da zahvatim malo jutra za sebe. Sutra će sve biti moje. Pogledala sam more i razmišljala o venčanici.

205: Prostački se nalaktio na šank i tražio doručak. Kada su ga pitali šta želi, cinično je izgovorio kebab. Nešto kasnije je dodao kako isto to želi i za ručak i večeru jer želi dobro na se najede kebaba, s obzirom da mu je ovo poslednji dan u Turskoj. Rekla sam mužu kako ne bi bilo loše da zamolimo devojku iz turističke agencije da nam rezerviše sedišta koja su u suprotnom delu autobusa od njihovih. Ne mogu da trpim tog čoveka još dvadeset i četiri sata.

201: Vazduh se zgrušao oko svih nas. Nemamo više neograničen prostor za unapred smišljena činjenja. Vazduh se pretopio u vreme. Krećemo se u nečemu što je konačno, u nečemu što je definisano neumitnim krajem. Na nama je da ga izaberemo. Sa koliko svesti se opredeljujemo? Sa koliko volje biramo? Čija istina je njihova istina? Čija smrt će biti moja smrt? Ko je Bog?

203: Vera je odvela decu na plažu a ja sam ostao u hotelu. Glava mi je bila iskidana bolovima mamurluka i nisam mogao ponovo da zaspim pa sam se spustio do hola. Rano tog jutra Rumuni su otišli kući i bilo je neuobičajeno tiho.

201: Činilo mi se da se masivni, mermerni zidovi tope od sunčevog pritiska.

203: Vreme. Nikako nije prolazilo.

201: Ležala je pokraj bazena. Okretala se, na leđa, ponovo na stomak, a ja sam je voleo.

203: Svideo mi se. Imao je stila i ideja. Dovukao je čitavu porodicu iz Holandije i obećao im. Kao Isus. Ili njegov usrani Muhamed. I svi ga slušaju, bez pogovora.

211: Gleda mene i nešto zapisuje. Gledam ga i zovem.

203: Stefan mi je rekao da mu se kaki. Odvela sam ih oboje do toaleta. Kasnije ću im kupiti sladoled.

203: Od dvanaest do osam se nije udaljio od televizora. Sve vreme je pratio tok izbora, kao što mi je sinoć objasnio, došao je da vidi kako mu vraćaju zemlju. Čekao je svog Alaha, svog Muhameda, svog Bin Ladena da pobedi, pa da se povampire turski sultani, da se ponovo krene na Kosovo, na čitav svet. Na Mars. Da naprave džamiju na vrh Marsa. On i njegovi sinovi, sa imenima starih fudbalskih lisaca iz Holandije.

211: Večerali smo kada je ustao. Isključio je televizor i polako krenuo. Srećom, torbu sam iznela i prikrila iza zida koji je delio hol i trpezariju. Slagala sam sebe o njemu jer nisam imala dovoljno snage da ga sačekam. Išao je ka liftu, obučen u majicu koju mu je poklonio čovek iz sobe 203. Na njoj je bila fotografija namrgođenog vojnika ispod koje je pisalo serbian hero. Čovek iz sobe 203 mu je objasnio da je to veliki junak i prijatelj svih prijatelja Alaha.

201: Majka je držala Anđelu za ruku. Anđela je ukrala majčin osmeh. Pogledao sam ka njima i šapnuo, idem ja sad.

203: Prvo je Vajtina mala odnekud izvukla kofer, par puta se osvrnula i nestala. Onda je nesrećnik iz dvesta jedinice zaboravio svoju Smrt na stolu ispred recepcije. Pomislio sam kako je najbolje da krenem za njim i za Vajtom da ih obavestim o pretrpljenim gubicima. Menadžer hotela se blesavo smeškao i pratio rezultate izbora. Bin Laden, rekao sam. No, democracy. Jebi ga, šta ćeš...

205: Širila sam peškire oko devet sati. Komarci su me potpuno iskasapili. Na terasi sobe 201 stajao je onaj povučeni dečko koji se ni sa kim nije sprijateljio. Ušla sam u sobu po autan, mada ovde ne pomaže, kad je sve počelo, ako je to prava reč. Prvo sam pomislila da ga je ona bitanga iz sobe pored naše napala. Obojica su vikali, dečku je jedna noga već bila prebačena preko zida terase, ali ovaj je jači, srećom. Bacio ga je na jednu od plastičnih stolica na terasi i dreknuo Sedi, sunce ti šašavo jebem i nekoliko puta ga udario nekom knjigom po glavi. Ugledao je mene i nasmejao se. Taman sam pomislila kako će početi sve da okreće na one njegove glupe šale, kada je nešto udarilo sa desne strane. Utrčala sam u sobu i rekla mužu da ne pušta dete na terasu ni za živu glavu.

203: Dok sam se ja snašao, mali mi pobeže. Pomislio sam, ko ga jebe, čovek dole leži, ovom je valjda dosta ubijanja za večeras. Kako sam se spustio na travnjak ispod terase, mali već plače iznad Vajte. Kad je pre stigao, ni sad mi nije jasno.

201: Znam da sam se sabrao i da sam mu govorio da pozove policiju. Dole, na mojim rukama, Berkan Boblanli je isticao iz sebe. Sa konopaca u prizemlju sam skinuo peškir i prekrio ga. Još uvek je disao ali nisam smeo da dozvolim da ga ona vidi. Želeo sam ja da joj kažem. Da je zagrlim i da joj kažem.

211: Želela sam da još jednom zagrlim more. Skinula sam se, složila stvari na kofer i ušla.

203: Želeo sam sve da joj ispričam. Sedela je na krevetu i grlila decu. Osećao sam da me je čekala. Da me je dugo čekala.

201: Uzeo sam još jedan peškir da oteram komarce sa lokve krvi.

203: Ja sam trudna. Dete je tvoje. Razvodimo se čim stignemo u Srbiju. Deca ostaju sa mnom.

211: Čujem kako more udara o kamenu sirenu na obali. More udara o moje golo telo. Ja sam mrak.

203:

211: More, more...

211: ...ne možeš mi ništa.


Srđan Srdić
Pročitano 1660 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com