Aleksandra Kardum, Spavaš li?, Disput, Zagreb, 2007. (Galovićeva nagrada za najbolje prozno djelo na temu podvojenog identiteta za 2008.godinu)
Suprotstavljene, naizgled i nespojive pojave i teme Aleksandra Kardum uspela je da integriše u vrlo koherentan i homogen roman Spavaš li? (a na protivurečnostima je i izgrađen čitav svet!). Izgleda da je najkarakterističnija osobina ljudi – želja za komunikacijom, jer se samo u odgovoru drugog (tačnije, razumevanju) može dobiti potvrda sopstvenog bića. Ta želja dobija prizvuk očaja u momentima ekstremne usamljenosti, a upravo njima bavi se autor ovog dela. Kada je junacima romana potreban odgovor drugog – oni ostaju uskraćeni, ali ne zbog nepažnje ili loših namera, već zbog toga što ti drugi – spavaju. Radi li se ovde o snu ili nesvesnosti? U drugom slučaju – buđenje i nije moguće, te je razumevanje, kao odgovor, nedostižno.
Pripovedač ide korak dalje, te postavlja još jedno pitanje: koji je pravi način da se razumeju ljudi? Da li je dovoljno posmatrati pojave, kao što je, tokom rata u Bosni devedesetih, to činio, nezavisno i objektivno – vremešni mirovni posmatrač E. (imena svih likova svedena su na slovo, kako bi se pojačala tajnovitost priče, ali i naglasila nevažnost imena – koja često određuju i nacionalni identitet... pripovedač tako želi, čini se, poručiti da je priča u romanu univerzalna: mogla se dogoditi bilo kome, bilo gde). Izgleda da samo posmatranje ne donosi pravo razumevanje, kao što se ni iskonska mudrost ne stiče samim čitanjem filozofskih knjiga. Potrebno je živeti, uroniti u događaje da bi se shvatili. Prolazeći kroz najgore postratne traume, E. to, konačno shvata. Nekoliko godina nakon rata, on ponovo posećuje Bosnu. Vozeći se autom, kroz šumu, on i sin, doživljavaju nesreću pod nerazjašnjenim okolnostima. Smeštaju ih u bolnicu. Od tog trena, život E. ukršta se sa životom doktora M., koji mu nije naklonjen. On E. prepoznaje, i prezire njegovu negdašnju ulogu u ratu, koja mu se doima prepotentnom, i nadasve, besmislenom. Čemu posmatranje može služiti ako ne vodi rešenju problema? Takvo, pasivno posmatranje, svodi posmatranog na nivo laboratorijskog miša. S druge strane, E.-ju je naročito zanimljiv doktor M. Prepoznaje u njemu nešto čega ni on nije svestan. Dve različite prirode (E. ima veliko iskustvo, i posledično je u razmišljanjima u pastu, odmeren je, stoga, u nastupu, izražene socijalne inteligencije, dok je doktor M. čovek u srednjim godinama, nerešenog porodičnog statusa – i roditelji su mu izbegli tokom rata, sestra ostala bez noge... on je, naizgled, hladan, dok iza persone strogog profesionalizma grčevito pokušava da sakrije naglašenu osećajnost, eksplozivnost i dobrodušnost, ali i nerazumevanje ljudske prirode), doživeće više sukoba (ponekad i komičnih), kao i promene pozicija: posmatrač E. postaće posmatran! Doktor M. ne uspeva da ostane profesionalan prema E., neprestano ga motri, kao i posete njegove, znatno mlađe, žene. Na njegovo iznenađenje, to posmatranje se proširuje, i on postaje svestan detalja na koje ranije nije obraćao pažnju, dok je rigidno igrao ulogu doktora; primećuje mimiku očaja ljudi, njhovu tugu, bespomoćnost u bolnici... posmatranje tako dobija obrise uosećavanja. Duh je pušten iz boce! M. prvo biva uplašen svojim reakcijama, spoznavanjem svojih strahova (najveći je, izgleda, strah od žena... i baš zato što konačno uspeva da posmatra drugačije – sasvim nehotično otkriva tajnoviti eros žene, od kojeg je toliko bežao), ali potom prihvata to novo stanje, meditirajući: „... opsjednut je sitnicama. Znači li to da ozdravlja?... Nikada neće zaboraviti ushićenje koje ga je tada obuzelo – tada se zaljubio u mikroskop... za oko je to samo obična kaplja vode – pod mikroskopom čitav mali svijet. Postoji li on samo kad ga vidimo? A kad ga ne vidimo, možemo li smatrati da postoji? Zar i ono što ne vidimo ne utječe na nas jednakom silinom?“ Krut referentni okvir profesionalca polako se kruni, dobijajući šire obrise. Ličnost nadvladava personu. Možda između posmatrača i njega ima više sličnosti nego razlika?
Bitno je ovde naglasiti, da je atmosfera romana napeta, sva usmerena na ovde i sada (mada u sebi sadrži preseke tri različite radnje, među kojima postoji i simbolična i realna povezanost), te bukvalno možete osetiti tugu, bezperspektivnost, očaj ali i trenutke radosti ovih junaka. Pripovedač nam, iznad svega, plastično i čulno prenosi osećajna i mentalna stanja junaka, tako da se čitaocu čini da mu se ova zbivanja odvijaju pred očima, tačnije – u njemu samom. Aleksandra Kardum očigledno je svesna činjenice da je empatija osnovni ključ za razumevanje ljudi.
Druga radnja odvija se u šumama Bosne, tokom rata devedesetih. D. je napravila „pogrešan korak“ i udala se za mladića s „druge strane“. Ipak, između selâ njene bazične i nove porodice još uvek postoji komunikacija, te ona uspeva da, sa svojim dvogodišnjim sinom, poseti roditelje i sestru. Ta poseta, sažeto izneta na nekoliko strana romana upečatljivo pokazuje svu tragičnost njenog položaja – hladnoću oca, koji izbegava da vidi svoju kćer, negdašnju miljenicu, suzdržanost majke i privrženost sestre. D. je negde na sredini, između dve porodice, ne pripadajući više nigde, čak ni sebi... zapravo, ona pripada samo svome sinu, pravo utočište nalazeći jedino u toj ljubavi. Na pola puta ka kući, u šumi, ona primećuje brujanje, pucnjavu i dim. Svesna opasnosti, skriva se sa sinom u maloj pećini. Pokušava da usmeri misli na komadić ozvezdanog neba, na otvoru pećine, ali, i njega prekriva dim: „... ne bježi, već me zove... Mene zove“. Kao hipnotisana, ona ostavlja dete u pećini i kreće u pravcu dima, ka roditeljskoj kući. Unutrašnju borba sa istinom koja preti – činjenicom da joj dete ostaje sâmo u pećini – pripovedač prikazuje izvanredno plastično. Njena ličnost lomi se između dve porodice, između htenja i strašne realnosti: kuća spaljena, roditelji ubijeni, sestra silovana... Isuviše za ljudsko biće! Okamanjenu od bola, oni koji joj ubiše porodicu – živu je zatrpavaju. Ona nikada neće saznati šta se desilo s njenim sinom, mada će želja za njim, za poslednjim dodirom – večito ostati živa. Osveta se, ipak, dogodila i, narednog dana, selo sa „suprotne strane“ takođe biva spaljeno. Ostala je, tako, samo legenda o ženi koja noću traži svoje dete, i koja je, u toj potrazi, nekolicinu stranaca odvela u smrt. Kao što je, izgleda, pokušala tamo da odvede i posmatrača E. Ili je, zapravo, ona želela nešto drugo?
E. se poverava doktoru M.: odavde sam odneo nešto što mi ne pripada. Na tren je pomislio da mu se može reći sve, ali, samo na tren! Ipak, ovaj nenadan momenat iskrenosti – poslužiće E.-u za produbljivanje dijaloga s doktorom. Pripovedač će ih vešto iskoristiti za izlaganje zanimljivih opažanja o ljudima u Bosni, o njihovoj „uronjenosti u život“ (nasuprot imitaciji života na zapadu) – što je i bila osnovna motivacija E. da postane posmatrač (uronjeni u život – jednako kao i u smrt u ratu, primećujem!), o više lica dobrote (da li je dobrota slabost, kako se to danas tumači, ili nadmoćnost?), o praštanju jednog starca i njegovom budističkom vrednosnom sistemu kojim se rukovodio u svojim postupcima (a da prethodno za budizam nije ni čuo!). Ipak, najteže je sagovorniku (ma kako blizak se on doimao!) reći sopstvenu istinu. Lakše ju je napisati, što će E. i učiniti pri kraju romana, kad, ipak, odluči da vrati ono što mu ne pripada, ženi iz legende.
Potpuno nenadano, presecajući druge, pojavljuje se treća radnja, smeštena u period Drugog svetskog rata u Bosni, što može da zbuni čitaoca (no, saznanje i jeste sastavljeno iz fragmenata, i ne može se ni spoznati drugačije no strpljivim slaganjem detalja – dok se puzle ne spoje u sliku), a ta zbunjenost posredno motiviše čitaoca na dalje čitanje, uprkos zlokobnoj atmosferi romana. Reč je o dnevničkom zapisu jedne 12-ogodišnjakinje. Njeni zapisi, u početku, deluju rasterećujuće (u odnosu na napetost iz druge dve radnje), budući da predstavljaju naivna, naturalistička i topla razmišljanja jedne tinejdžerke, bez obzira na prisutnost rata. Ali, otac se, po prestanku rata – ne vraća kući, jer je bio u „drugoj vojsci“, a porodicu ove devojčice počinje da posećuje jedan „fin čovjek“, čije namere, ipak, uspeva da prozre njena majka. Nemoćna da devojčicu odbrani od njega, ona oboli psihički i izvrši samoubistvo. Ali, obrazac kobi se ponavlja – kada devojčica poraste i dobije ćerku. Ona se udaje za čoveka mnogo starijeg od nje – posmatrača E., pa i ova majka diže ruku na sebe! E. razmišlja: „Sve je povezano. Pogotovo ovdje, u ovoj zemlji: taj ciklus nesreće koji se ponavlja kad prođu neke godine... poput žene koja svaki mjesec žrtvuje bol za plodnost. Ne poštedi ni nas koji banemo ko zna otkud, usisa nas u spiralu vremena. Onda nas vrti, ljude i događaje i riječi: mijenja se samo mjesto i vrijeme. Tko zna što nam je sve zajedničko, meni i vama, svima, što smo isto učinili i izrekli? Što smo jedan drugome skrivili, a da i ne znamo. Ništa nije slučajno“.
Da li je moguće izbeći nesreću koja se ponavlja? Starac, metaforični arhetip mudrosti romana, nakon jednog napada huligana, poručuje: „... nisam tu JA napadnut, samo sam se slučajno zatekao u sceni koja se i sada događa nekome, na stotinama mjesta u svijetu. Baš u ovome trenutku. Sutra ćete to možda biti vi. Možemo li odbraniti sve te ljude?“ Posmatrač E. naivno je verovao da može – to je i bio motiv njegovog posmatranja. Međutim, shvatio je da jedino što čovek ovde može, jeste da dobije dublji uvid u neumitni tok stvari.
Stati na stranu drugog često znači pokušati videti svet očima te osobe. Meša Selimović u Tvrđavi primećuje: „Pun je svijet nesreća. Znam, tiču nas se samo naše, ali zar i tuđe nisu naše?“ Biti na strani drugog, zapravo, znači stati na svoju stranu, a Aleksandra Kardum uspela je upravo u tome: prikazala je kako se fenomen rata reflektuje na živote različitih individua, kao zlo na koje pojedinci često nemaju uticaja, ali često ni osnovnog razumevanja. Pa ipak, neki od junaka romana uspevaju da se izdignu iznad situacije i dožive tragiku života kao nešto univerzalno, što se svakome može desiti.
Jasno je da nas knjige, bile one filozofske ili beletrističke, ne mogu naučiti životnim mudrostima (jasno je to, uostalom, i Aleksandri Kardum). Ali, mogu nam pružiti šansu da svet pogledamo i očima drugih, tako da tuđe postaje oruđe proširenja sopstvenog referentnog okvira. A videti šire – nužan je preduslov spoznaje.
