Кафка је првенствено приповедач. Књижевна форма која му највише одговара је парабола. Она му пружа могућности да развије своје парадоксе до краја не постајући баналан. Параболи су блиске алегорија и загонетка. И алегорија и загонетка имају унапред дато значење до кога се дешифровањем долази. Разлика је у томе што загонетка тежи да значење сакрије, а алегорија га чини потпуно јасним, прозирна је. Обично се узима да је парабола ближа алегорији. Међутим, судећи по томе да се не може директно превести на неку другу значењску раван, она остаје загонетна, значење као да се скрива. Загонетност параболе се, ипак, разликује од загонетке по томе што не постоји унапред смишљена одгонетка. Значење се не може изразити другачије него том причом, од почетка до краја. Парабола је изникла на библијској традицији. Исусове параболе упућују на ствари који се тичу Божијег делања, дакле задиру у онострано, неспознатљиво. Тиме она и не може да носи неко значење које је могуће схватити у целости, она је људски израз божанских истина, устројства свемира и, као таква, само наговештава. Кафкине приповетке се добро уклапају у овај концепт. Приче као што су Преображај, На изградњи Кинеског зида и друге, зачуђују читаоца и остављају га без могућности тумачења, али се истовремено чине савршено јасним и истинитим и без логичког разумевања. Ако се као Кафкин природни књижевни жанр узме параболична приповетка, како то да се можда најпотпуније изразио у романима? Одговор се може лако нећи ако се завири у структуру његових романа. Свако поглавље је организовано као једна или више затворених целина, од којих свака представља посебну параболу. Тек на вишем нивоу оне се сусрећу, у теми романа. Закон и кривица као централна питања којима се баве сви сегменти романа представљају кохезиону силу књиге. Да нема ње Процес би био збирка приповедака. Осим тога Процес оставља утисак целине захваљујући главном јунаку. Шта, међутим, ово дело чини романом, док су, рецимо, Авантуре Шерлока Холмса недвосмислено збирка приповедака? И у једном и у другом делу имамо главни лик који се провлачи кроз све епизоде (приповетке). Свака прича развија основну тему дела – закон и кривица код Кафке, дедуктивни метод у решавању загонетних злочина код Дојла. Оба дела чак представљају живот јунака до његове смрти. Прва разлика која пада у очи је то што се Кафкин јунак мења. Мења се његов став према процесу. Од првобитне побуне против хапшења и суда, К. пролази кроз низ фаза које га доводе до помирености са судбином и прихватања казне. Ипак, он не прихвата и суд као такав, не прихвата његове смицалице и алтернативна решења. Прихвата казну. Не држи се очајнички за живот. Успева да изађе на крај са процесом а да не одустане од својих првобитних начела, не постаје љигавац који дрхти пред законом, какав је трговац Блок. Друга разлика је у томе што је Шерлок Холмс лик-функција, који је ту да осветли животе других људи, док у Процесу споредни ликови само доприносе развоју главног јунака. Наведена схема јасно указује на форму образовног романа. Јунак из епизоде у епизоду, среће нове ликове (нарочито женске), који на њега утичу, позитивно или негатино, мења се и усаглашава свој првобитни став са светом у коме живи. Једина разлика је у томе што Кафкин јунак због тог усаглашавања ставова страда. Његово првобитно достојанство остаје очувано у свету Процеса само ако прихвати казну. Ма колико ово објашњење изгледало примамљиво, оно је замка у коју тумач лако може упасти. Ако имамо готову књижевну форму, и покушавамо да у њу укалупимо нако дело, нужно ћемо, заведени књижевном традицијом, дело погрешно протумачити. Лакше је наћи у тексту значење које нам је од раније познато него га сагледати као аутентичан израз. Разлике које смо повукли између Дојла и Кафке стоје. Судећи по томе, Процес заиста има виши степен јединства па се може подвести под роман. Ипак ово одређење жанра је само спољашње. Код оригиналних писаца, попут Кафке, који почињу и завршавају једну књижевност, опасно је моделе жанра употребити доследно. Тиме тумачење постаје погрешно, а потпун доживљај дела је ускраћен.
Идеолошка позадина
Кафкино дело се често тумачи у светлу нацизма који наступа недуго после Кафкине смрти. Основе за ово поређење налази у механицизму власти и потпуној подређености невидљивој сили која заповеда. Ипак, овакво тумачње је једнострано. Кафкино дело није преводиво на језик појмова. Његове слике јасно показују механизме који постоје у свету али нису алегорија никаквог конкретног испољења тих механизама. Кафка се може тумачити и као критичар комунизма, па чак и демократије. Та невидљива сила може бити схваћена и као сила народа, безумне масе, јер у Процесу суднице се налазе у сиротињским домовима. Ни једно од ових значења се не може узети као Кафкино. Уметничка вредност Процеса, и других Кафкиних дела је у томе што су сваком историјском, социјалном и психолошком контексту производи другачије значење. Сва та значења се чине правим због чврсте унутрашње структуре дела. Зато се у Кафкином делу и може тумачити само та структура. Остале импликације које оно пружа могу бити предмет плодоносних размишљања али она немају везе са самим Кафком. Читалац који Процес тако чита не тумачи Кафку већ Кафка тумачи њега и свет око њега био он устројен фашистички, демократски или комунистички. Чини се да је општи приступ Кафки баш и усмерен на то да је он тумач модерног друштва и модерних идеологија. У томе, наравно, има истине. Процес не би могао бити написан у средњем веку. Ипак, то незначи да су механизми које Кафка описује скорашњи, да не постоје одувек и да неће трајати вечно. Ако се Кафкин свет тумачи као слика савременог и ако се проблеми које у свом делу поставља узму као нешто што треба превазићи онда се Кафка схвата као обичан ангаживани писац чије дело има привремену вредност. Важно је механизам Кафкиног света схватити као вечан. Његов песимизам није Игоов песимизам који приказује зло у свету, пушта невине да страдају, да би утицао на друштво и тиме га натерао, рецимо, да имају милости према осуђенима. Такав песимизам се претвара у позитивно осећање код читалаца, он има веру да нешто може да промени, да може људе учинити самилоснијим ако их поучи, ако им покаже патње оних које презиру. Тиме дело постаје оптимистичко. Кафкин песимизам је онтолошки. Његови ликови не виде никакав излаз из ситуација у којима су. Истовремено, ни дело не даје некакав излаз. Ликови не знају шта им се дешава. Међутим, ни читаоци нису тога свесни. Кафкино дело можда и има толико различитих тумачења зато што не каже ништа, ништа у савременом смислу, што ће рећи ништа практично. Да би се Кафкин свет схаватио као безизлазан, довољно је схаватити да он постоји од вајкада. То показује приповетка На изградњи Кинеског зида. Кафка овде узима фабулу из давне прошлости и сасвим другачијег друштвено-историјског контекста. И овде, у другој цивилизацији, владају исти закони. Везе између власти и поданика нема јер свет је толико велики да порука који цар пошаље никада не може стићи до поданика пошто нема довољно брзог писмоноше који би могао да пут између власти и слуге претрчи за време једног људског живота. Ова прича необично подсећа на параболу о чувару на улазу у закон из Процеса. У тој параболи човек читавог живота седи испред врата закона бојећи се да кроз њих прође, иако га чувар не задржава, зато што се иза њих налазе друга врата и страшнији чувар и тако у недоглед. У приповеци На изградњи Кинеског зида ситуација је слична. Писмоноша треба да се пробије краз царску палату, па да напусти двор и тако даље. У ове две приче јасно је препознати апорије Зенона Елејца. И писмоноша и молилац на вратима закона имају јасан циљ. Писмоноша треба да пренесе поруку, молилац да дође до закона (јер врата су само за њега). Ни један, ни други за живота неће остварити циљ. Молилац се чак неће ни померити с места. То је зато што кретање не постоји, и то не постоји баш на начин на који Зенонова стрела не лети. Време се сажима у тренутак. Човеку који се удуби у ствари овога света, који схвати шта све једна намера мора да претпостави сваки подухват се чини немогућим. Парадигматска је кратка прича Најближе село коју наводим у целости:
Мој деда је имао обичај да каже: „Живот је зачудо кратак. Сад кад га се присећам, он ми се толико сажима да, на пример, једва схватам како се неки млад човек може одлучити да одјаше у најближе село, без бојазни да – уопште не узимајући у обзир могућне несрећне случајеве – већ и трајање обичног живота, који срећно протиче ни близу неће бити довољно за један такав пут.“
За разлику од Зенонових апорија, у којима се разум супротставља искуству, Кафкине параболе потврђује искуство. Кафка заправо користи своје омиљено средство онеобичавања – инверзију душевног стања и физичке чињенице. Пример за такву инверзију је прича Преображај. Бескористан човек се осећа као паразит и други се према њему опходе према паразиту. У Кафкиној причи он постаје паразит па се због тога према њему опходе као према бескорисном човеку. Молиоцу који чека пред законом чини се да никако не напредује. Због тога се он у параболи из Процеса и не миче с места. Примењен на Процес у целини, овај поступак објашљава зашто се К. осећа кривим. Осећај кривице (душевно стање) је сам по себи казна (физичка чињеница), код Кафке ће зато казна произвести кривицу.
Лик
Прва реченица Преображаја гласи: „Једнога јутра Грегор Самса се пробудио претворен у огромну бубу“. Ако би неко био упитан да одговори о чему се ради у Преобажају било би најбоље да понови ову реченицу. Она, боље од било каквог препричавања, садржи целу приповетку укратко. Остатак приче је само развијање ове почетне реченице. Прва реченица Процеса има сличну улогу: „Неко мора да је оклеветао Јозефа К, јер је, иако није учинио никакво зло, једног јутра био ухапшен“. И овај почетак сажима суштину фабуле романа – против човека је, из њему непозанатих разлога, покренут процес. К. до краја романа неће сазнати зашта му се суди ни ко му суди. Мада су ова два увода на први поглед слична, међу њима постоји суштинска разлика. Прва реченица Преображаја је проста чињеничка констатација. Прва реченица Процеса уводи једну претпоставку – „Неко мора да је оклеветао Јозефа К.“. Та претпоставка се може објаснити жељом аутора да истакне невиност главног јунака јер он „није учинио никакво зло“. Међутим, док се о К-овој невиности говори још у роману, о некој клевети нема ни помена. Ако проширимо паралелу са првом реченицом Преображаја, требало би да цео Процес буде прожет том клеветом. Прва мисао би требало да буде роман у малом. Останемо ли при замисли да је прва реченица од суштинског значаја за цео роман, онда морамо да променимо начин на који њу гледамо. Ко овде говори о клевети? Наратор? Изгледа да је у приповедачев глас умешана К-ова перспектива. То је оно што је заједничко првој реченици и остатку романа. Све што се у књизи дешава је пропуштено кроз свест јунака. То што ствари не узима онакве какве јесу, већ им нешто додаје, говори о јунаковој активности, и као делатног и као сазнајног субјекта. За разлику од Самсе и других Кафкиних јунака, који пасивно прихватају судбину, К. је активан, он се буни. Ни он се, истина, не труди да сазна узроке који су га довели у ситуацију у којој је али он ипак дела. Мирење са судбином постоји и код њега. Ни он неће покушати да избегне механизму који га гута. Он, међутим, ради нешто друго – покушава да раскринка тај механизам, да га прикаже као нефункционалан. К. неће покушати да прибегне неком од начина избављења које му предлаже сликар. Ти начини су део механизма, а механизам је то што треба разорити. Може се наћи формални основ оваквог К-овог понашања. Кафка не описује догађаје него свет. У приповеткама реч је најчешће о приватном свету појединца. Овде се слика велики свет. Да би га могао описати, остајући при јунаковој перспективи, Кафка мора свог јунака учинити активним, он мора да истражује тај свет да преиспитује његове ставове, чак и да ради нешто што је у том свету нечувено – какво је отказивање адвокату. Да би описао један свет писац мора да опипа његове границе. Да би то успео мора створити јунака који те границе покушава да превазиђе – дакле трагичког јунака. Динамичност у описивању света се постиже и променом перспективе тог описа. К. остаје главни носилац тачке гледишта, али кроз његову перспективу се пропуштају и перспективе других ликова, најчешће пропраћене К-овом критиком. Ти ликови, најчешће, знају нешто о закону, они су К-ови водичи кроз процес. Такви су стражари, судски послужитељ, адвокат, сликар, свештеник и други.
Интерпретација
О интерпретацији најбоље говори сам Кафка поводом свештениковог тумањења параболе о стражару на улазу у закон. Ова парабола је била раније објевљена као самостална приповетка. Не може се знати да ли је првобитно замишљена као самостална па касније ушла у роман или је истргнута из романа и објављена. Све у свему, овде се Кафки пружа могућност да сам пружи могућности тумачења своје приповетке кроз уста свештеника. Наравно, битно је то што је у питању свештеник, и то још затворски капелан, али се поводом овог питања то може и занемарити. Прво пада у очи да тумачење приче које даје свештеник није тумачење књижевног текста него тумачење правног акта. То је и природно с обзиром да је у питању текст који је део закона: „у уводним списима закона пише“ (172), каже свештеник. Разлика између тумачења књижевног дела и правног акта је у прецизности. Правник се труди да схвати тачно оно што у закону пише, а то значи да схвати и оно што у њему не пише. Тумач књижевног дела својим тумачењем нешто додаје, тражи метафоричне, ироничне и симболичке слојеве значења. Тиме се излази из текста. Траже се контексти, тумачи се ауторова намера, историјске околности, социјални миље. Тако је, рецимо, Кафконо дело тумачено са становишта његовог јеврејства. Позната је, међутим, Кафкина реченица: „Шта ја имам са Јеврејима, ја једва имам нешто и са самим собом“. Можда се ова реченица може протумачити као ауторово одбацивање социолошког али и биографско-психолошког приступа делу. Али такво разумевање би и само било учитавање. Уместо оваквог приступа тексту, Кафка предлаже правничко тумачење. Сваки детаљ је битан и сваки утиче на значења, не само целине, већ и свих осталих детаља. Морају се осмотрити све перспективе, испитати све могућности. Ипак, и овакво тумачење чини да „једноставна прича постане безоблична“ (177). Како са таквог становишта тумачити сам Процес? Посебно када се има у виду да облик који роман данас има, није у потпуности Кафкина творевина. Макс Брод је роман дотеривао у складу са својим тумачењем. Чак је и распоред поглавља у роману његово дело. Колико је тај распоред поуздан? Свака глава је прича за себе. Тек улазећи у целину она се са њом и значењски повезује, док се може схватити и независно. Поглавље најчешће почиње са „једног дана“. Време је неодређено. Не зна се кад се шта десило. Јасних тачака је мало. Прва глава морала је бити прва због тога што К. тада сазнаје за процес, а Кафка увек причу почиње in media res. Ред неких поглавља је међусобно условљен – прва посета адвокату мора да иде пре одузимања пуномоћја. Постоје нека поглавља, за која се не може сасвим одредити где треба да се налазе. Таква су последња два поглавља. Макс Брод је главе поређао по логичном редоследу. Кафка, међутим, није писац који се лако ставља у калупе логике. Брод је, бирајући редослед поглавља, морао да унесе и своје тумачење. Као пример може да послужи позиција поглавља У катедрали. У првом поглављу К. бива ухапшен. Међутим, њега нигде не одводе. Само му се ставља до знања да је ухапшен и пуштају га да се врати својим друштвеним обавезама. То се може схватити на следећи начин: свет је затвор, К. не мора нигде да буде одведен, сви људи су му судије, све што се дешава у роману јесте процес, живот је пресликани судски поступак који води у неминовну смрт, коју оптужени не може ничим да избегне. У складу са таквим, алегоричним, тумачењем, свештеник, који је затворски капелан, одводи К-а на исповест. Исповест се у затвору саслушава пред погубљење. То значи да та глава мора да стоји предзадња. Шта ако то њој није право место, ако стоји доста раније. Значење целог романа се мења. Као у правном акту сваки детаљ утиче на значење свих осталих детаља. Алегорија се више не може пратити из стопе у стопу па се такво тумачење и одбацује. Ако кључ тумачења не може да осмисли неки детаљ, да објасни његову улогу и функцију у целини, тај кључ постаје неупотребљив. Да ли је Брод прво нашао кључ па онда покушао да сваки детаљ у њега уклопи? Треба обратити пажњу и на последње поглавље. Наизглед оно се чини природним завршетком – смрт јунака је обично крај романа. Међутим, постоје две Кафкине изјаве које могу да укажу и на другачије тумачење. Кафка је рекао да у оквиру Процеса треба да постоји и поглавље које би описивало К-ов сан. К. би могао да сања сопствено погубљење. Томе би ишла у прилог чињеница да је сам Кафка често сањао, и у дневницима описивао, сопствену смрт, на најчудовишније начине. Друга, битнија изјава, је Кафкино мишљење да сам процес нема изгледа да се заврши. Томе се може наћи потпора у осталим Кафкиним делима – до замка се не може доћи. Парабола о чувару на улазу у закон говори о томе да је закон недостижан. Доћи до казне значило би доћи и до закона. Кроз казну се закон непосредно изражава. Није онда битно што су судије, па и сама кривица, непознати. Ова, алтернативна, тумачења не треба прихватити. Она служе само као илустративна критика тумачења која се обично узимају као тачна. Ако један детаљ може да измени раван тумачења целог дела онда разумевање романа зависи од тачног тумачења сваког детаља. Сваки детаљ се може разумети на много начина што показује свештеникова прича. Из тога настаје нешто безоблично, губи се представа о целини која се може стећи само непосредним утиском који дело пружа а не интерпретативним цепидлачењем. Код Кафке је тај утисак кристално јасан. Готово свака његова реченица једнако успешно представља целину. Није битан редослед појединих сегмената. Кафка је увек на свом циљу, нема места које је за разумевање пресудно. Чини се да Кафка открива неку суштину која није опредмећена. Она постоји као апстракција, логика по којој свет постоји. Отуда могућност да се Процес схвати као мноштво ствари са којима се човек сусреће у животу. Као пример може се узети озбиљну болест. Болестан човек, најчешће не зна зашто је болестан. Обраћа се лекарима, који су ниже судије и које не могу да му пруже потпуно ослобођење. Велики судија је сама болест – процес постепено сазрева у пресуду. У нижем судству је могуће само привидно ослобођење (залечење болести) или одуговлачење (продужавање живота, рецимо на апаратима). Паралела се може вући до краја али је и ових неколико примера довољно. То није значење Процеса, мада се биографским приступом може доћи и до таквог схватања, с обзиром да је Кафка био јако болестан. Роман је заправо само успео израз стања у каквим се налазимо у животу. Али он то није зато што говори о тим стањима већ зато што је уметнички успео – кохерентан је, доследан сам себи. Успело уметничко дело налази прецизан израз за осећање за које не постоји другачији израз. Човек често није ни свестан неког осећања док не пронаће уметничу форму у којој је изражено. Читаоци ту форму проналазе у туђим делима. Писац, напротив, препознаје и осећања чију форму не може нигде да нађе. Због силине осећаја он је принуђен да га изрази да би га разумео. Отуда се може рећи да је Кафка писац који говори о свом времену. Осећања која он изражава тек тада су почела да избијају у пуној мери. Писац мора да препозна емотивно кретање епохе у којој живи.
