KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Proza arhiv
27.11.2005
Kako je počeo rat?



Ne znam šta je to sa svim košuljama koje imam: rukavi su uvek duži nego što je potrebno. Ili prave košulje sa rukavima za majmune, oni, video sam ja to u zoovrtu, imaju duge ruke, ili duge prednje šape, ne znam kako se to već kaže – ili ja, dakle, zaista imam kratke ruke.
«U laži su kratke noge», a šta bi bilo za ruke? Nešto mudro, svakako, narodne poslovice su uvek muuuudre, ali, čini se da narod do sad nije imao problema sa dugim rukavima – ili kratkim rukama, zavisi kako to gledate – poslovice o tom važnom pitanju, za sada, nema.
Uostalom, noćas ležim, gledam u plafon, ili tako nešto, nema ni veze u kom smeru gledam, mrak je, dakle, ležim ja, sve sa svojim kratkim rukama, osluškujem, ništa se ne čuje, u mojoj ulici su ubili policajca još izjutra, prema tome, ispunjena je kvota za ubijanje, pucnjavu, sirene, dreku i slično bar za ovih dvadeset četiri sata, nadam se, i u toj tišini (a ruke mi kratke) razmišljam: kako li je to, zapravo, počeo rat?
Kažu: narodi se posvađali. E, nećeš. I ja sam, bogati, deo ovog naroda, a nisam se svađao ni sa kime.
Da li su se zaista dvojica – trojica sreli na proplanku, kao u pikarskim romanima, ili u kancelariji, ili u nekom klubu zatvorenog tipa, i dogovorili se: e, sa'će da im napravimo malo rata, pa će da ćute, neko vreme. Možda su o tome pričali telefonom, preko interneta, satelita, ko bi ga znao. Možda su na starinski način slali poruke jedan drugome kuririma i tako se dogovorili.
A možda uopšte nisu krivi njih dvojica – trojica.
Uzroci su, sigurno, dublji. Uzroci su uvek duboko negde. Bio ja tako jednom na selu, kod nečije babe. Pa ručali, pred ručak popili neku rakijicu, za vreme ručka nisu davali ništa, čak i ako išteš, ali posle dadoše vina ili piva, kako ko voli, obilato. I pred veče, izađem iz kuće, ka nužniku, eto, priteralo me, a ne volim te stvari, više mi prija da se snuždim u toaletu sa tekućom vodom, no, kad ga nema, i obična rupa u zemlji je dobra, šta ćeš, ljudi smo – kad smo već kod rupe, dakle krenem ja ka tom dvorišnom nužniku i naletim na bunar, neozidan, nezatrpan, nepoklopljen, van upotrebe, ali opasan. Ne zbog guja i akrepa, već zbog dubine. Gosti, neupućeni, lako mogu upasti, strašno se ugruvati, kao u onoj pesmi što pevaju pok. Dragan Laković i «Kolibri» o sirotom petlu što je završio na dnu bunara pa mu se rođena deca pilići, njegova krv, meso i perje smejali «baš si tata šeprtlja tako ti i treba» i slično. Zamalo i ja da upadnem, ali sam na vreme, iako je bilo sumračno, primetio i zaustavio se ispred rupe, što je nekad davno bila bunar.
I zagledao sam se tako ja u dubinu. I gledam, i gledam, i gledam, i svašta vidim. Pretežno mrak, a mrak ti je svašta. Pitaj prvo dete, kazaće ti da u mraku ima svašta. Ko zna, možda su u mraku, u toj dubini, baš oni razlozi za početak rata. Oni dublji, što ih maločas pomenuh.
Gadan je mrak. Bio ja jednom tako u nekom podrumskom kafeu za vreme restrikcije struje. Onih par sveća koliko su konobari imali i zapalili bilo je dosta da primetim jednu slatku, malecnu brinetu sa paž frizurom i očima kao žeravice. Zgodna ženica. Veoma. Primetila je i ona mene, kako izgleda, jer je nakon nekog vremena prišla, šapnula mi hajde samnom kući, pa smo otišli. Na mračnu ulicu. Išli neko vreme. Mračnim gradom. Stigli do njene zgrade. Mračne. Penjali se mračnim hodnikom do četvrtog sprata. Peške, lifta nema. A i da ima, nema struje. Pa lift ne bi radio. Ušli u stan. Pa u spavaću sobu. Po mraku nekako našli krevet, usput se razbijajući o ćoškove drugog nameštaja. Vodili ljubav u mraku.
A onda se začuo upaljač. Klik, zzzzip. Klik. U fotelji, metar od kreveta sedeo je u mraku njen muž, zapalio tri cigarete i dodao nam dve. Pa smo ih popušili. U tišini i u mraku. I onda sam otišao. Po mraku. Ćuteći. Grozno.
U novinama, u onim što imaju razmrljane šarene slike pevaljki, sportista, biznismena i mafioza po stranicama, nerazumljive naslove tipa «kosooki majstori celuloidne loptice sa dalekog istoka opet prvi na listi» ili «ponovo počelo šoranje na našem najvećem stadionu» ili «uzela trideset hiljada za tezgu koleginica sa estrade tvrdi da su joj sise veštačke» ili «ja ne prodajem šećer u inostranstvu» ili «nikad ne spavam sama» ili «naša privreda napreduje krupnim koracima», lepo piše: uzrok rata je mržnja, iskonska mržnja.
Nikad nikog nisam mrzeo u životu, tako da o tome zapravo ništa ne znam. Desilo mi se da neke ljude ne volim, to ne kažem, ali da mrzim – ne. Rekoh ja to komšinici, a ona kaže: «ti si srećan čovek, ja mrzim mnoge, evo recimo Žiku iz mesarnice, svaki put mi zakine na meri i gleda me u oči, bezočno (kako nekog možeš bezočno gledati u oči, nije mi jasno, ali ona tako kaže, ne ja), a to ne mogu da podnesem (nastavlja komšinica), ili one sa televizije i radija, samo lažu, ili one iz Skupštine, zamazuju oči narodu a primaju plate kao da su Roke-Feleri, ili one u autobusu što prde i smrde i guraju se, naročito u znojavim perjanim jaknama, ili one što traže kartu na pregled u autobusu i tramvaju, nije da nemam kartu, dobijem i ja markicu na poslu, ali je prodam, čoveče, hiljadu dvesta pedeset dinara, to je sto dvadeset pet kila, ili, ako hoćeš dva i po džaka krompira, ili šefovicu na poslu, i nju mrzim, gledam je preko astala već dvadeset godina, svinja jedna debela zadrigla blajhana...»
Gledam komšinicu, pije kafu sa šećerom, bez cimeta, ja volim bez šećera, sa cimetom, kažem slušaj bre, tebi je mnogo zanimljivo u životu kad mrziš tol'ke ljude, ona kaže da sam budala i ode svojoj kući, sve onako u penjoaru, uvek se bojim da usput ne nazebe, ali ona kaže da je baš briga, da joj je ovako mnogo interesantnije, uvek se nada da će naići neki sused penzioner kojeg takođe mrzi i koji nema šta drugo da radi i vidi je kako samo u penjoaru izlazi iz mog stana i šeta hodnikom pa da misli da smo ljubavnici. Na žalost, izgleda da ti susedi penzioneri što nemaju šta da rade ipak imaju šta da rade i to rade negde drugde jer je nikad, za sve ove godine koliko se ona šeta u penjoaru po hodniku od svojih do mojih vrata i obratno niko živi nije video. Eto.
Dakle, mržnja. Preispitujem ja sebe: bogami, i ja sam se izdrao nekoliko puta na putnika u autobusu, naročito kad me očepi, pa na prodavca u samousluzi (ili se beše kaže samoposluzi, ne znam), na ponekog na poslu... Ali ne iz mržnje, nego onako. Živci. Ne verujem da je mržnja uobičajena pojava kod većine ljudi. Možda kod nekih, baš nesrećnih. I ne verujem da je rat počeo zbog mržnje. U to me niko neće ubediti. Možda je rat počeo nekom svađom, besmislenom, kao što se moja devojka i ja svađamo, ali to već ne znam. Ali, zvuči mi verovatnije.
Ima drugih stvari koje bi mogle da budu razlog. Čitao sam neki dan Kratki kurs istorije SKP(b), to je jedna izuzetno fina knjiga, kažu da ju je pisao Josif Visarionovič Džugašvili a na naš jezik prevodio Joža Broz, pa je nešto zeznuo u prevodu, pa ga apsilo i zamalo sudilo, poslalo u Sibir ili već streljalo ali ga je Dimitrov iščupao iz Lubjanke i poslao natrag u Zagreb da se Kopinič aka s njim ali ovome nešto nije dalo mira pa je krio bombe pod krevetom pa kad ga je ufatilo na suđenju je kazao da ne poštuje taj sud već samo sud svoje partije, pa ga je zbog toga poslalo u Lepoglavu da podmazuje električnu centralu i zajedno sa Mošom čita knjige i sprema revoluciju (ali gde ja to odoh bogati kakva digresija sram me bilo). Uglavnom, znam da su tu finu knjigu mnogi ljudi prorađivali, učili napamet, preslišavali se, kao da je, sačuvaj me bože Ilijada, kolekcija Šekspirovih soneta, Gorski vijenac ili sabrane ženske pjesme u izboru Vuka Karadžića.
Naravno, Kratki kurs istorije više niko ne uči napamet, ali tu knjigu je danas veoma interesantno pročitati, porediti sa današnjim stanjem i zvaničnom dnevnom politikom. Ne kažem ja da tu ima sličnosti, ali je i samo poređenje zanimljivo. Mislim, pruža neka čisto estetička zadovoljstva.
Elem, Josif Visarionovič, čovek koji je pisao tu finu knjigu, jednom je, kažu, rekao nešto ovako: samo strah pokreće svet. Samo strah.
Dugo sam mislio, razmišljao, šta li bi mu to moglo značiti. Svakako zna čovek šta priča – uveren sam u to, na kraju krajeva, on je bio specijalista za takve stvari, ako ćemo pravo. Jednom je rekao gospođi Kolontaj: «Stalno imam strašne noćne more. Onda se probudim, i sve je istina.» Znači, mogao bi i strah biti razlog za početak rata? Moguće?
Ja se bojim raznih stvari. Istorije, recimo. Ali o tome ću malo kasnije. Bojim se visine. Strah me je da stojim pored prozora i gledam pravo dole. Onda se odmah preznojim, vrti mi se u glavi, i prosto-naprosto vidim sebe kako vrišteći padam, osećam kako mi tlo izmiče pred nogama i nema me.
Bolje je ne prilaziti prozoru, onda nema ni straha od visine.
Znači, ako izbegnemo razlog za strah, ni straha nema. Valja priznati, neke stvari je nemoguće izbeći. Na primer, zubara (što je jedna od najstrašnijih stvari na svetu). Trudio sam se – bolje sprečiti nego lečiti – još od vojske, znači dobrih dvadesetak i više godina, da budem dobar dečko, da perem zube redovno, čistim ih koncem, grickam vitamine, fluor u tabletama i ništa. Počelo je nešto da me bolucka, ma koliko se ja brinuo da to sprečim. Ali, naravno, dugo vremena nisam hteo da priznam ni samom sebi da me to zubi bole. Ne radi se o zubobolji, već o običnoj glavobolji. Od promaje. Propuha. Onaj «cug» Miroslava Krleže od kojeg je stalno bežao.
I tako sam, prvi put nakon dvadesetak i više godina, otišao kod zubara. Zubarke, zapravo. Nije se više radilo o tome što me zubi «boluckaju», već što su se neki vidno istrošili, rasklimatali, čak i napukli... Priznajem – sad me to ništa ne košta – ni ovog trenutka ne bih imao dovoljno hrabrosti da sednem na tu snežno belu stolicu za torturu da moja devojka nije bila do neba dosadna. Žene su uvek u pravu, to je svima jasno. I moja devojka – najbolja devojka na svetu – je uvek u pravu, no, to zna samo ona. Znam i ja, zapravo. To se, recimo, vidi i iz toga kako se ležerno pakuje za Operu: zna ona da je život dug, da je Opera dosadna stvar, da je lepše sedeti kod kuće. Pa stignemo tek na početak trećeg čina. Ali, savršeno obučeni, napirlitani i našminkani, bog da te sačuva. Ali, to smo već elaborirali. Da se vratimo zubarskom problemu.
U zaveri su učestvovali svi: najbolja devojka na svetu, moji i njeni roditelji, komšiluk, moje kolege sa posla. Narečenog dana sve je ukazivalo da se ima desiti nešto važno, veliko i grozno. Da će se desiti nekakav ničim izazvan užas. Prvo me sekretarica redakcije (najbolja sekretarica redakcije na svetu, svakako) rano telefonom obaveštava da su sva snimanja za taj dan otkazana, ja rešavam – samac čovek – da se pozabavim zimnicom, kad već ne moram da dolazim u radio. Najbolja devojka na svetu se iznenada pojavljuje u mom stanu, i ničim izazvana, bez ičije pomoći ili molbe sprema kuću, priprema ručak. Neobično. Veoma neobično. I tad se pojavljuje moja majka. Tu stvari već počinju da mirišu gadno, ali radijski reditelj sa istrošenim zubalom još uvek ne shvata. Samo ga nešto grebucka iznutra, iza čeone kosti.
Moja majka, (najbolja majka na svetu, jasna stvar) preuzima na sebe pravljenje zimnice, mešanje paradajza, a nas izbacuje napolje, u šetnju. Šetnju, možeš si misliti. Ovaj put, «šetnja» ne vodi, kako je uobičajeno, na Kej, u park, na Košutnjak, Kalemegdan... za bioskop ili pozorište je još uvek rano... Lakim, odmerenim udarcima i šutanjima u pozadinu radijski reditelj sa istrošenim zubalom biva doveden do sasvim obične zgrade, sasvim običnog lifta, sasvim običnih ulaznih vrata nekog sasvim običnog stana. Ali, tu tajna prestaje da bude tajna: ko je, makar samo jednom, bio kod zubara – a mene su u vojsci time prilično gnjavili – zna tu tešku mešavinu mirisa karanfilića, medikamenata i drugih otrova koje ovi koriste da muče i maltretiraju ljude. Uveravam da su se čak i kroz zatvorena vrata čuli i zvuci: bušilica, zveckanje klešta, skalpela, noževa, dleta i čekića kako buše, mrve i čupaju nečije sirote organe za žvakanje, kao i duboko tužno stenjanje mog prethodnika na snežno beloj zubarskoj stolici.
Vrata je otvorila visoka, neverovatno lepa plavuša u utegnutom belom mantilu – u drugoj prilici bih je svakako drugačije pogledao, sad sam video samo sadističku radost i zlobu u njenim očima. Odmerila me je kao da unutar moje lobanje već vidi sve zube koje će bušiti, strugati, kidati. Tačno sam, u jednom veoma bolnom talasu, osetio sve živce koje će želeti da namota na iglicu i iščupa. Naravno, osmehnula se, pritvorno, kao da, zaboga, dolazim da mi pomogne, a ne da me maltretira.
I seo sam na stolicu. Kad mi je rekla da otvorim usta, držeći onu kozju nožicu u ruci (bože, kako odvratan instrument), malo mi je nedostajalo da se onesvestim od straha. E, kad je prinela bušilicu, više mi nije nedostajalo ništa – neugodno je priznati, ali, ovaj put sam se zaista onesvestio. Strah je čudo.
Kad su me najzad osvestile, najbolja devojka na svetu i najbolja zubarka na svetu, ponadao sam se da će me, zbog pretrpljenog šoka i pretrpljenih duševnih bolova, pustiti da se vratim kući i otpatim u samoći i čamotinji ostatak dana u nekom uglu svog samačkog stana, ali vraga: mirno otvaraj usta i ćuti! Habt acht und kusch!
Dobio sam injekciju – a i to je strašno, ona igla je dugačka, dugačka, pa mi je sve utrnulo, pa mi je u ustima čeprkala nešto, boga pitaj šta, jedno pola sata, nisam osetio ništa. Uz rečenicu «nisu vama tako kvarni zubi kao što ste mislili» pustila me je kući. Prethodno me je naterala da obećam da ću kroz šest meseci doći na kontrolu. I doći ću – sad se više ne plašim zubara. Ne boli, a kad čovek malo porazmisli, zubarka stvarno dobro izgleda.
Toliko o strahu.
Ali, kao što sam već rekao, bojim se istorije. To je frka.
Neko u jutarnjem televizijskom programu, onom što ga vodi jedan, kako izgleda, penzionisani doktor, reče da su razlozi za rat u istoriji. Nije to bez nekog vraga! U Prvoj beogradskoj gimnaziji, dok se još zvala Centar za srednje usmereno obrazovanje kadrova Moša Pijade ili nekako slično, istoriju nam je predavao siroti – i on je već pokojni – Uša, kako smo ga zvali, zaista je bio ušat, imao je dve izrasline velike kao solarne ćelije Skajlaba, tako su mu uši štrčale sa glave, strašan profesor, sve je maltretirao, đaci su tvrdili da je to zato što je bio na Golom Otoku, pa su njega islednici maltretirali, kao ono Rade Šerbedžija Brika Krivokapića u predstavi Ljuše Ristića u SKC-u, pa je Uša sad rešio da se osveti, eto, svima, i da malo maltretira bar nekog, a kad nema boljeg, ni đaci nisu loši... Ja mislim da to nije istina. Uglavnom, Uša je svima govorio gospodine i gospođice i marš napolje krme jedno i slično, zavisno od potrebe, prilike, raspoloženja. No, to je već druga priča, time se neću baviti. Da se vratimo na istoriju. Pita on mene prvobitnu zajednicu, to je, valjda, ona suluda Engelsova štorija o tome kako smo svi bili divljaci, pa smo se još u kamenom dobu razvili, i izgradili ekonomske odnose, pa su neki tamo zločesti počeli da prisvajaju višak vrednosti pa se civilizovali... Ti zločesti, sa viškom vrednosti. A svi ostali i dalje bili stoka. Roblje, kmetovi, sebri i slično. Pa je onda bila Francuska revolucija, pa se stoka pobunila, pobila one sa viškom vrednosti, ali taj višak vrednosti popovima i feudalcima nije uzela stoka već neki buržuji, pa je onda bila ona druga revolucija koja se zove Oktobarska zato što je bila u novembru, u kojoj su kapitalisti izvukli deblji kraj i masovno putovali ka Večitom Istoku a svi ostali su postali drugovi i drugarice... I sad tu meni nešto nije jasno, onaj višak, koji je očigledno vekovima bio problem, negde u tom silnom ubijanju i slanju ljudi duboko u azijske stepe, tundre i polarne oblasti nestade, pa smo, iako se zovemo drugovi i drugarice sad svi ponovo jednaki, svi stoka, a para niotkuda, al' to više nije ni prvobitna zajednica, ni robovlasništvo, ni feudalizam, ni kapitalizam, nego nešto drugo.
E, pita on mene prvobitnu zajednicu. I ja ni da beknem. Mentalni blok. A zapravo, odsek'o sam se. Ne znam zašto. I da mi keca. Sledeći čas, prozove me i opet pita prvobitnu zajednicu. I ja opet ćutim. A učio. I tako pet – šest puta. Uvek me pita prvobitnu zajednicu. Na kraju mi dade keca «s postoljem», što je bila ona horizontalna crta ispod, i što je značilo da ocenu nikad neću popraviti. Eto ti ga na. Istorija.
Onda, negde u to vreme, takođe sad već pokojni Ambrozije Marošević, kojem sam u Skadarliju donosio svoje prve pesme, patetične i lažne, uostalom, reče nemoj, molim te, da studiraš istoriju, to je nemoguće završiti. I bio je u pravu. Znao je čovek šta priča, iz ličnog iskustva, ni on nikad nije uspeo da je završi, ali šta to vredi meni govoriti: upišem ja, posle srednje škole i vojske arheologiju i – ne završim. Tek na trećoj godini neko mi reče da je arheologija pomoćna istorijska nauka. E, tu sam ih ček'o! Znao sam ja da je u nečemu problem, samo nisam znao u čemu, đavo ga odneo. I istoriju, i pomoćne istorijske nauke. A ako koreni ovog rata, kao što reče taj pametni čovek kod doktora u televizijskoj emisiji, leže u istoriji, bojim se da tako nešto nikad neću biti u mogućnosti da shvatim. Mentalni blok. Kao pred pokojnim Ušom. A zapravo, strah me je istorije. Kao što se neko plaši mraka.
Evo, recimo ove fotelje. I one su deo istorije. One su, zapravo, istorijski predmeti. I plašim ih se jer imam utisak da se, kad im čovek posveti malo pažnje, nešto loše desi. Kupio ih je moj pradeda, i trajale su zaista dugo, ali su se ofucale, otrcale... Morale su na tapaciranje. Jednom, kad se nekim čudom desilo da sam imao malo više novaca, rešim ja da im «posvetim malo pažnje», kupim mebl štof, ne isti onakav kakav je bio stari, ali sličan, i pozovem tapetara. I sad ide sledeća scena: tapetar i ja sedimo uz pivo, okruženi komadićima materijala za tapaciranje, koncima, iglama, heftalicama i ostalim alatom, gledamo televiziju. Pauza. Novinar usplahireno govori u kameru. Spominje ognjišta. Napaćeni narod. Nejač. U pozadini vide se balvanovi na putu, dim od nekih zapaljenih auto guma, čuju se pucnji.
Telefoniram. Pozivni broj 041.

- Ja sam, Igore.
- Nismo se dugo čuli. Kak si kaj?
- Grozno, hvala na pitanju. Ti?
- Bedasto, dragi moj.
- Gledaš li televiziju?
- Gledam.
- Nećemo se valjda tući?
- A čuj, izgleda da hoćemo.

I tako je, kako izgleda, počeo rat. Evo, noćas, dok ležim u krevetu i zurim u mrak (a ruke mi kratke), razmišljam.
Možda ja i nisam u pravu.
No, o tome drugi put.


Copyright © by Dušan Gojkov & Playboy Serbia, 2005.


________________________________
Dušan Gojkov, rođen 1965. u Beogradu. Bibliografija:

· Grand Hotel, kratke priče, bibliofilsko izdanje 1993, dva izdanja 1994;
· Slepi putnik, roman, tri izdanja 1994;
· Evropa pleše, radiofonski eseji, 1995, 1996;
· Fotografije glasova i Utuljena baština, dokumentarno-dramski radiofonski eseji, 1997;
· Une nuit (un jour) d'une vie, izabrani eseji, 1997;
· Passager clandestine, roman, 1998;
· Opšta mesta – jedan paraliterarni herbarijum, roman, 1998.
· Album fotografija 1991 – 1993., roman, 2003.

Dušan Gojkov
Pročitano 6657 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com