KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Proza arhiv
4.2.2012
Rat





Izbio je rat, izgleda. Matanova kafana nalazila se nekoliko metara od linije. Matan je pobjegao pa su kafanu preuzeli Cigani, neki koji su živjeli u blizini. Navečer sam išao na piće i u kafanu je ušlo četrnaest Cigana (nisam znao da ih toliko ima). Naručili su četrnaest čajeva. Neke od borovnice, neke od šipka, šumsko voće, kamilicu… i tako dalje. Kako je padala noć došlo je još Ciganki. Noć je bila blaga, netko je stavio šatorsko krilo pod gredu od čempresovine, bilo je lijepo, vidjele su se zvijezde. Ušla je prodavačica cvijeća. Uskoro je prodala čitav asortiman. Sve Ciganke su otišle kući mirišući cvijeće. Izišao sam i ja i sjetio se da je izbio rat. Bila je već debela noć. Gle, imam pušku.
U mraku, dok sam išao preko gumna naiđe neki vojnik. – Čiji si ti vojnik? – upita me. – Čiji si ti? – upitam ja. Počeli smo pucati. Pa smo otišli, svak svojim putem. Rekoh sebi: uozbilji se i pazi. Rat je, fakat.
Kod Merđanova gumna primjetih oko logorske vatre skupinu vojnika. Sigurno neprijateljskih, pomislih. Počeo sam pucati iz kalašnjikova. Dao sam im papra, ali zalutah u neki dolac. Još su vikali i pokušavali me slijediti kad naleti Markiša. Bilo je to vrijeme kad je šetao psa. Ogromnu crnu dogu. – Mir, mir – reče – neće ti ništa, ne boj se.
Ukočio sam se od straha. Pseća se dlaka presijavala na mjesečini. Pas se očeše o mene i srećom produži. Obreo sam se u mrakuši. Lutajući po docu pjevušio sam sebi u bradu da ubijem vrijeme dok tražim izlaz: Here comes Johnny be bop a lula baby what I say… Tlo je rahlo, blatnjavo. Da ne propadam duboko stajem na kamenje i otpale grane. Nekako sam se našao pored Binđove štale. Prošao sam pored koca u kojemu je bilo nekoliko svinja, njihova tijela su se bjelasala u mraku. Zatim krava pa konj. Prešao sam preko međe i – sranje – izgleda da upadoh u septičku jamu. Jes', tako je, tonem već do pasa. Brzo se trznem i uhvatim za neki kamen stanac pa iziđem vani. Usvinjio sam hlače. Valjda niko neće primjetiti sramotu. Binđo je još sjedio na terasi iznad garaže, nije ništa primjetio.
Popeh se uzbrdo prema Curića hanu. Kod hana, već opasno blizu neprijateljskih linija, neka je djevojka upala u septičku jamu. Pružih joj ruku.
- Otkud ti? – upitah.
- Nje pojimajem.
- A jel'?
- Ja, Ukraina.
Haljina joj se slijepila uz tijelo. Baš se usvinjila.
- Zašto si prešla na ovu stranu?
- Konzerve – reče. – Njama.
- Aha – počeo sam da kontam.
Odvedoh je kući. Da je bilo struje upalio bih televizor, sigurno je na programu bio neki crtić, ali nije bilo struje. Upalio sam svijeću i stavio na stol. Našao sam jednu konzervu „Mesni doručak“, otvorio i dao joj. – Na – reko.
- Spasiba.
Jela je. – Harašo. Ti dobar čelovek.
Kad je sve prožvakala pokaže prstom na krevet i podigne obrve. - Ha ???
- Ne – reko – Moram na stražu.
Zaudarala je, a nije bilo vode za pranje.
Izađoh opet napolje. Hodao sam malo okolo pazeći da ne zalutam. I – ništa. Našao sam tek jedan leš koji je u džepu imao kutiju filter cigareta. Uzeh kutiju.
Kad, negdje pred zoru, frajeri se jadu dosjete i počnu slati granate. Gledao sam kuda šicaju, pušio, guštao, kad shvatih da su mi pogodili kuću. O mamu im…
Sletih do kuće. Granata je probila krov, jednu ploču, drugu ploču, rasturila Ukrajinku na krevetu. Ruka joj je odletjela pored izlaza na balkon. – A jebiga… - zbacih je s kreveta, nije mi se više dalo čistit. Zapalih filter cigaretu i upravo kad je svanulo krenuh da spavam. Zagrlih kalaša i stadoh da mu pričam najljepše priče.



Rade Jarak
Pročitano 679 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com