KNJIGOMAT
Virtualni časopis za književnost, godina deveta
Kritika arhiv
10.1.2012
Un amore




Dino Buzzati – Jedna ljubav /Un amore/,
prevela Jugana Stojanović,
Nolit, Beograd 1987.





*
Jednog februarskog jutra u Milanu, arhitekta Antonio Dorigo, čovek od 49 godina, javi se telefonom gospođi Ermelini.

*
Ovako počinje ”Jedna ljubav”. Dorigo je zdrav, oran, čio, nejasno razdragan i bezrazložno uzbuđen; sredovečni pozorišni i operski scenograf, imućan, ”bez obaveza”; već na prvoj stranici je zakazao seansu u krojačkom kupleraju za finu gospodu i boli ga patak, misli on.

Ima pisaca koji pišu o faraonima, srednjovekovnim kraljevima, ili o džedajima iz daleke budućnosti. A ima pisaca čiji su glavni junaci njihovi vršnjaci i savremenost je njihovo dvorište.
Buzzati spada u ove druge.

*
Dino Buzzati je opasan folirant. Napisao je 70.000 reči, a – ponoviću ovo milion puta, ali to je od suštinskog značaja za razumevanje strukture romana – znao je već na početku poslednje poglavlje i poslednju rečenicu.

„Milano poznaje kao svoj dlan“, osećate se kao da gledate neki neorealistični film; pred očima su vam vespe, fiatova prometala, gužve, zadnja dvorišta, smog velegrada. Čak čujete zvuk saobraćaja kroz prljave kancelarijske prozore koji dobro dihtuju. Zavolite telefone od bakelita, koji ostaju nemi, topli od pogleda ljubomornog rogonje. (Šta ja to lupetam bre, kakvi „topli telefoni ugrejani pogledom“ kakvi bakrači, da nisam pijan? Zezam se, samo kul, to je persiflaža kitnjaste rečenice suvremenih ženskih spisateljica (plus jedan američki muški fulirant), koje nude instant mudrolije tipa „rika tramvaja se vijori iznad krošnji parka“ i sl.)

*
Zanimljivo je kako glasi naslov danskog izdanja: „Besat“ (Opsednut). Kao da Danci nemaju smisla za nijanse ironije koja počinje već u naslovu „Jedna ljubav“. Ali, zar nisu u pravu ti Danci?
Koja ljubav, bre, jebote, to je mučenje i klanje naživo, ili kao kada zmija jede žabu, muka jedna ...
Treba vam jak želudac da biste knjigu provarili. U scenama u kojima, na primer, po vrućini (po vrućini knjige!) Antonio Doriga jede mastan odrezak pa mu pripadne zlo, čitaocu treba prineti lavor. A posle svakog poglavlja mu se preporučuje – tuširanje.

*
”Taj mračni predmet želja”, poslednji film Luisa Buñuela, pao mi je na pamet – jer sam bio obavešten o fabuli romana – čim su se Antonio i Laide upoznali. Otprilike u to vreme je i Claude Chabrol – krajem 1970-ih – ispaljivao filmove na temu ”vražići se igraju s ljudima”. Mora da su čitali Buzzatija, a ”Jednu ljubav” obaška.
Neko je na nekog tu utjecao.

*
Buzzati je arhitekta u pisanju. Ovaj roman nije mogao da napiše, prvo poglavlje nije moglo biti napisano, ni prva rečenica čak, a da nije znao završetak knjige.


*
Prevod Jugane Stojanović je takav kao da je knjiga napisana na srpskom; Laidin jezik – njeno antiintelektualno „zdravo seljačko“ rezonovanje – dato je rečnikom vojvođanske seljanke. Koliko tu ima danas zaboravljenih izraza ... dok sam knjigu (koju sam pozajmio iz biblioteke) držao kod sebe, napravio sam kraći spisak izvoda kao ilustraciju uspelog prevoda, ali sam to nepažnjom obrisao.
U fajl s ovom kritikom sam, na brzinu i trapavo, ubacio jedan drugi tekst koji sam želeo da sačuvam, i – nisam ni primetio kako sam pobrisao onaj deo s citatima. Bez veze, jebiga.
Evo šta se dogodilo.
U maju 2011. došao sam u Zagreb ranojutarnjim vozom/vlakom a na stanici u Beogradu mi je neki čovo tražio lovu jer menjačnice nisu otvorene. ”Vratiće mi posle.” Ja mu dam i ne vidim ga više.
E sad, tekst prijave ove finansijske nepodopštine sam ukucao u fajl kritike i pobrisao citate iz „Jedne ljubavi“.
Kada sam „malo poslije podneva“ (kako pišu pisci krimića) stigao na zagrebački kolodvor (više ne vozom nego vlakom), najpre sam otišel vu Kino Evropa koje ima Wi-Fi, te sam srbijanskom mup-u poslao sledeći mejl:

Poštovani,

Danas, u četvrtak 26. maja, rano, pre 5 ujutro, na železničkoj stanici dogodila mi se – sramota me da kažem koliko glupa – finansijska prevara za koju sam ja kriv.
Stari štos – „nemam sitno za prtljag, vratiću vam u evrima jer ne rade menjačnice ovako rano“
„Daleko idete?“ „Do Zagreba?, e ja do Dugog Sela“... Kur moj do Dugog Sela.

Bilo je rano, čekao sam voz za Zagreb od 5 i 15 -- i sada sam u Zagrebu, tek sada sam došao do interneta. Vraćam se u Beograd u utorak 31. maja.

Dakle, mogu sam sebe da krivim i da postoji zakon protiv idiotizma, mene bi trebalo kazniti.

Ima li smisla prijaviti ovu prevaru? Ili da se tešim da je to nauk koji sam platio, i tako to?

(Prosed – više sed nego prosed – čovek od oko 50 godina, visok oko 170-175 cm, u izbledelom crvenom džemperu ili nekoj dukserici, pune usne, toliko sam uspeo da zapamtim onako u oblacima sam bio, ali mogao bih da ga prepoznam.)

Dao sam tom čoveku xxxxx hiljade dinara. („Vratiću vam ja xx evra u vozu.“)

On mi reče da ide do Dugog sela, i naravno da u retrospektivi sve što je se dogodilo deluje i glupo i nelogično, da sam iole razmišljao rekao bih „Nemam sitno“ i gotovo, ali nisam razmišljao, u glavi sam pisao svoje romane, čekao sam jutarnji voz, i eto. Umetnik, jebiga.
Valjda sam ličio na stranca.

Svako dobro,
Potpis i mobilni telefon


Gle, javili su se (tada sam već bio u Beogradu). Novčani iznos je toliki da sve spada u „manje prevare“ za šta se ne goni po službenoj dužnosti. Ali oni nude pomoć ako se odlučim da pokrenem postupak (kada ga uhvate i ako ga uhvate). Kada se nekoliko nasitno prevarenih udruže, iznos postaje toliki da se onda prevarant goni i po službenoj dužnosti.
Već zamišljam sebe i kolege kako treba da prepoznamo počinioca među ponuđenima koji stoje u redu (kao u filmu “Davitelj protiv davitelja“). Idem na girice. Šteta citata.


*
str.117
”Zamišljao je, na primer, da je Laide pala pod tramvaj i da je izgubila nogu. Kako bi to bilo lepo. Ona bogalj, zauvek isključena iz sveta prostitucije, sa igranki, onemogućena da se upušta u avanturu, više joj se niko ne bi nabacivao. Samo bi ostao on, Antonio, da je i dalje obožava. To bi bila jedina mogućnost da ga Laide zavoli, pa makar iz zahvalnosti.“

Koje ludilo od ljubomore, ha?! Mala je od matorog pohotnika napravila rogonju i budalu neopjevanu.

Često se misli kako ljudi idu u bordele upravo zato što se žele spasiti od ”ljubavnih grešaka”, od patnje, od komplikacija zajedničkog života.
Ljubav se unapred eliminiše, ”srozava” se na trgovački ugovor, i cinik tako jeftinije prođe nego s poštenim ženskinjem. Jeftinije novčano i jeftinije emotivno.

A u taj zajednički život se ulazi jer se čovek plaši samoće, ”zato što se ljudi žene i gotovo”, jer u romantičnoj zaljubljenosti friški suprug na bračnu drugaricu projektuje sve što misli da mu fali. A onda se ispostavi da se ne živi u projekcijama već s računima, u prenapučenom stanu (ako ga ima), s decom koja nisu ponos i dika, već teret i bruka i...

Zašto je Antonio žrtvovao lagodni život slobodnjaka?
Kritičari su požurili da graknu: hteo je preko ’leba pogače, učitao je ljubav tamo gde je nema, pa je sam sebi nametnuo unapred neuspešnu i tragičnu potragu.

Otkrili su Ameriku. Pa to znade svaka budala.

Pitanje je zašto je Antonio uopšte tražio još nešto? Mislim, psihijatrija nas već decenijama uči da je romantična ljubav zabluda, je l’ tako, a pristrasno neprofesionalno statističko ispitivanje – na uzorku od stotinak supruga bogatih ljudi – pokazuje rezultat koji bi pametnome trebalo da bude dovoljan. (Ne verujte šugavim nadrkanim feministkinjama.)

Buzzati nije napisao knjigu da bi potvrdio ono što znaju i ljudi koji nijednu knjigu u životu pročitali nisu.

Antoniju Dorigu nešto fali. Ne ljubav, kao što on sam misli, jer on je književni lik, a pisac uvek mora biti pametniji od svog lika (ne kao što oni jadnici vole da blefiraju: ”Ja sam rob i rudar pred belinom papira, kada mi se rodi lik u delu, ja ne znam šta će on dalje činiti, moje je bilo da ga rodim /”kako je to biti majka?” – ”Kao mečku da rađate!”/, a on sam neka se ljulja i snalazi...” - jes kurac!), dakle na stranu očajna glupost i naivnost Antonija Doriga, nego ...šta je gošpon Buzzati hteo da kaže?

Šta fali njegovom liku Dorigu?
Neću da vam kažem. Idem na kavicu.

*
Ali, kopkala me je ova asocijacija s filmom „Taj mračni predmet želja“ ...
Buñuel je svoj poslednji film snimio 1977. (vrlo brzo, za rediteljeva života, prikazan je i na jugoslovenskoj TV), a „Jedna ljubav“ je objavljena 1963. Ipak, čemu služi google, ako ne da se progugla i proveri teorija o uticajima?
I – Buñuelov film je snimljen (i) po romanu „La femme et la pantin“ Pierra Louÿsa, erotomana koji je lezbačama prenapučio svoj autorski svet. Knjiga koja je i špansko-meksikanskog režisera podstakla za film objavljena je 1898. i to joj nije prva filmatizacija (i Dietrichova pre II sv. Rata i Bardotova posle rata igrale su uloge dijaboličnih žena).

A da nije Buzzati onda bio pod Louÿsovim uticajem?
Ma jok. (Zajebi bre s tim uticajima, kažem ja sebi. Idem na palačinke.)

Sad se bojim da guglam dalje za Chabrola i njegove vražićaste filmove, ko zna šta ću da nađem. U ovom času mogu da se setim jedino Sylvije Kristel i prve dve trećine filma koji je prikazan u emisiji „3, 2, 1 – kreni!“, i reditelja koji je gostovao u Zagrebu i objašnjavao zašto je neke scene snimio baš tako (na primer onu uvodnu, “hteo je i gledaocima da učini nepodnošljivim bračni život od kojega Kristelova beži pravo u prometnu nesreću").

*
I, gle happyenda. Preturam po nekim beleškama i naiđem jedan koverat s računima. Nisam ga ni otvorio ni račune platio, ali sam na koverti napisao (ћириличним писаним словима) kraći spisak minijatura iz prevoda Jugane Stojanović. Kako je ilustrovala jezik bistre Laide. Jedva uspevam da dešifrujem svrakopis:
Cvećka (kaže ona njemu; cvećka si ti prava, nisi ni ti cvećka)
Mućak (je taj i taj, ali ume ona da ga pročita)
Zlo i naopako
Propištati majčino mleko
Sestra bi me u top (Sestra bi se naljutila i ubila bi je kada bi Laide to uradila)
Na jedan kalup
Šipak mi je on dragan (a Antoniju lakne, iako u stvari ne veruje da joj onaj nije „dragan“)
Utuviš u tu tvoju ćupu
Ne mirišem ti ja takve cile-mile

Eto. Ima još nekoliko polurečenica, ali ne mogu da ih rastumačim.
(Kako god, kapa dole Jugani Stojanović, to je jamačno bakica koja mesi sremske štrudle i ima kolekciju austrougarskih papilotni (viklera) koji jednom ludom naučniku iz Apatina služe za neopevane eksperimente. Idem sada u jedan kineski restoran blizu mene, pravi su Kinezi u pitanju, konobarica je slatka Kineskinja koja odlično parla srpski, bolje od mnogih narodnih poslanika. Jeftini su a odlični. Dve porcije prženog kineskog hleba (to je kruh) i svinjetina s mirisnim pečurkama. Piće ne odajem, ali sve skupa 890 din, s napojnicom tisuća.)

Ali zato sam prepisao dve cele rečenice kojima sam Buzzati nudi neke smernice i pravce za dalji razvoj:

„Tražeći više od zabave, stvorio je pakao.“
kao i:
„Može li u ovom sitnom telu da se krije zloća pakla?“

*
Sada mi pada na pamet i drugi deo „Lolite“ s celim paklenim reperotarom.




Piše: Predrag Crnković
Pročitano 968 puta.



NASLOVNA | ESEJ | INTERVIEW | KRITIKA | PROZA | POEZIJA | IMPRESSUM | KONTAKT

KNJIGOMAT © 2004-2013 Virtualni časopis za književnost      powered by: RADIUS-info.com