Lastiš se polomi. Kako? Zašto? Gdje? Nije imao pojma, izgubio pamćenje. Probudio se na intenzivnoj. Ružičasti kreveti visoki metar i pol. Rolaju ih naprijed natrag, lijevo desno. Dvije medicinske sestre, Đini i Matea, ne znaš koja je zgodnija, obje farbane u crno i podrezane kose u fetiš stilu, a plavih očiju, dolaze svako malo da mu vade arterijsku krv. Odguraše ga na CT. Pa ga vrate. - Hej šta ja ovdje radim? idem kući - reče Lastiš. - Kući? kako ćeš kući, a vidi nogu - reče dežurni doktor. Fakat, noga razvaljena totalka. - Smrskana čašica - reče doktor. Lastiš podigne ruku. - O jao - zaleleče. Slomljena ključna kost. Šta se dogodilo, o jao? - upita sam sebe. - Znam da sam išao u grad na piće, otkud sam sad u bolnici, ovo nije istina. Opet mu izvade arterijsku krv, to sliči na rezanje vena. Oko ruke nekakav automatik koji se svako tri minute stiska i mjeri tlak. Učini mu se da na susjednom krevetu leži neka nakaza. Nije mu se učinilo, nego stvarno je tako. Uguraše mu kateter. - Nedam na kitu - vrisne al ne posustaju. - Dok ste bili u nesvjesti već ste ga imali, pogledajte, ovo je vaše - reče Matea, pokaže neku vrećicu punu žute tekućine i zatrepta okicama. Duge trepavice. Dođe murija, jednom pa drugi put. - Šta je bilo? - Ne znam. - Kako? - Ne sjećam se. Izgubio sam pamćenje. Jesam li ja što napravio? Neću valjda i u zatvor poslije bolnice? - ...
Tek drugi dan operacija. Kao da si u nekoj garaži pa majstori vare motor - pomisli Lastiš. Morao je da sjedne, skoro da čučne da mu neka hipi treba zbiči mesinganu konjsku injekciju u leđnu moždinu. - Ne ide - kaže. - Nemogu probit leđa. - Evo sad ću se opustit ko da sam na plaži - reče Lastiš.
Poslije odveli ga na odjel. Došao neki Škvorci, pao s motora i skoro se potukao s bolničarima. Lastiš nažica ogledalo i pogleda se. Pola lica - kaša. Oko, zatvoreno, tek jedna crta. Ujutro ulazi vizita, skupina maestralnih mesara. - Ovo ćemo da režemo na glavi - reče jedan. - Neću potpisat - pomisli Lastiš. Neki tip pored njega imao je sličan udarac. Oslijepio na desno oko, zauvijek. - Jebiga imao sam sreće - pomisli Lastiš - moje još uvijek funkcionira. Neki Ante do njega umre, jebiga. Nitko nije skužio, osim sestre i doktora. Ležao je tako mrtav uz Lastiša i onda dođu metalna kolica. Lastiš pomisli da unose roštilj. Ali kad se okrenu bočno shvati da su to mrtvačka limena kolica. Bolničari podignu Antu s kreveta i - žbrang - ubace unutra. Nabiju dlanovima limeni poklopac. Ante ostane unutra ko sardina. Lastiš se ustane noću, pomisli da sve sanja. Ovo mora biti noćna mora - mislio je - Ova soba je potpuno nerealna, sanjam - Pozvaše sestru i onda shvati da nije noćna mora. Ujutro preko mobitela nagovori Ribu da dođe. Ona dođe poslijepodne. - O, super izgledaš - reče mu s vrata. - Hvala. - Gde si se razbio? - Ne znam. Izgubio pamćenje. - Ne vjerujem. Neko te prebio. - Ne znam. Sve je moguće. - Čuj, daću ti lovu, odi na južna mora i počni novi život. - Na Tahiti, možda.
Riba ode. Pojede s guštom keks koji mu je ostavila i osjeti kako mu se vraća krv u žile. Krv počne da mu se vraća posvuda, po čitavom tijelu. Zatim stane da broji dane. Il' da broji svoje frakture, ukupno šest. Koljeno, ključna, lubanja, nos... A uz to je i vruće.
