Dođe ljeto i naravno krenuše da kopaju i prevrću ulice. Lastiš nije mogao da izdrži iritantni zvuk bagera te iziđe iz stana. Na kraju gradilišta, hodajući po tucaniku naiđe neka Ciganka. Utegnuta, u crnim taicama i na štiklama od deset centimetara. Gore svilena majica bez rukava za večernji izlazak. Ona primjeti jedan željezni ulični branik, koji su valjda radnici netom iskopali, uzme ga, podigne na rame i ode, onako nabadajući u štiklama. E, svašta, brate - pomisli Lastiš. Pripeka je bila sve veća, prašina u zraku, Lastiš pobjegne iz kvarta. Zastane malo na kolodvoru, ali Zlaje nije bilo. - Nisu ga valjda izbacili iz vagona u kojemu je proveo zimu - pomisli.
Prođe ubrzani za Helsinki. Prođe usporeni za Bukurešt. Prođe šestica za Salwator. - Ništa. Prođe sedamstokec s Konjarnika. - Ništa. Prođe triesdvojka za kej. - Ništa.
- Baš mi je dosadno. Da mi je bar neko društvo - nastavi misliti Lastiš dok ga je žuljao kandelabar. Tad u autobusu broj sto sedamdeset i osam sa Bokserske, baš dok je lomio ćošu oko kolodvora, primjeti Ribu. - Dugo je nisam vidio. Ima tome skoro pola godine. Eh, ko zna što sad radi? Izgleda da je napredovala u društvu pa je digla nos. Da je ostala obična peračica posuđa možda bi bilo nešto od nje, ovako propada... Autobus nestane u oblaku prašine. - Ma jest - nastavi odjednom Lastiš da kritizira samog sebe - tko si ti čovječe da za to brineš. Pa ona ima pravo da radi na vlastitoj karijeri.
Odbaulja zatim na Dolac i pojede neki šugavi ručak. Kasnije naleti neko društvo, malo se zašprehaju i eto večeri. Na teveu su bile priče iz Dalmatinske zagore, Bermudskog trokuta za autostoperice. Lastiš ode kući i zaspi, noć je bila svježa i nije bilo buke bagera. Kad oko ponoći - Bum! Bum! Bum! - Što je ovo, rat? - skoči iz kreveta. Kad ono svjetski festival vatrometa.
